ajebiga, moj blog

Priča druga: O ljudima i psima
U prvoj sekundi zvona na vratima, doberman se urlajući stušti niz glatki taraco hodnika prema ulaznim vratima i, u bespomoćnom pokušaju kočenja, lamačući nogama tresne u njih snagom omanjeg šlepera.
Lijeno se dignem iz fotelje, primim pesa za davilicu i otvorim vrata.
Na vratima Mali i Veliki. Tamna odijela. Kravate. Ulaštene cipele po najnovijoj modi Širokog ili Gruda. Mali tegli neku akntašku, vjerojatno posljednji krik mode s mutnoposlovnog štanda Arizone.
«Dobar dan. Mi smo iz prevne službe HTV-a.» ozbiljnim glasom i još ozbiljnije maske veli Mali.
 Kroz zakrvavljene naočale Zrinskog i gemištih, gledam, na pol vidim, na pol shvaćam «Za tebe mi je jasno, ali ovaj gorila iza tebe, moš si mislit!» mislim si ja, pa velim izživcirano «Dobar dan!», jer mrzim kad me itko, a kamoli neki službenici neke korporacije iz nekih meni nedragoh razloga izvlače iz blažene letargije alkoholnih para.
 «Da li vi posjedujete TV prijamnik?»
 Doberman, nategnut u stav, dlake na hrptu i iznad kusatog repa, potmulo brunda kroz iskežene zube.
 «Mir Spip!» brundanje prestane. Onak, ko kad ugasiš buldožer.
«Da, ali ne dela!»
 «Možemo li ga vidjeti?»
 Slegnem ramenima, cuknem crnu zvijer da mogu ući i pokažem glavom u smjeru dnevne sobe. A Pat i Patašon stoje na vratima, merkaju dobermana, jer, bogme, merka i on njih i potmulo tutnji iz dubine prsa i ne mrdaju.
 Povučem pesa u sobu, pustim ga i samo velim: «Spip, mesto!» Spip poslušno uskoči u svoju fotelju, legne i nasloni glavu na rukoleg, fiksirajući uodijeljenu gospodu.
 «Ma odite unutra, dresiran je bolje od američkog drota,» velim, «...ne bu ni trepnul bez komande!» i njih dvojica, sitnim koracima gejše zatečene u metalnim cipelicama na dobro uglačanom ledu, uskakuću u sobu.
 Ne spuštaju oni pogled s dobermana, ne spušta doberman pogled s njih. Ne trepću sva trojica.
 Vidim ja, tu bu kazališta danas, primim se flaše Zrinjskog, muški potegnem, pogledam ih i velim: «Evo, tu vam je telka, ne dela, a i vidite da je kabel zakeljen s izolirbandom na nju. Spakirana za krupni otpad.»
 Mali se okuraži, valjda misli, da je dost da samo Velki bulji u dobermana, pogleda na kratko telku, ustanovi da je stanje kak je i opisano i opet se uslužbeni: «Da, ali vi ne plaćate pretpčatu već ablabla mjeseci!»
 «Kaj bum plaćal ak ne dela??» sčuđavam se ja i budi se u dubini duše pijani štemer. Bogme, frke bu!
 «Trebali ste je odjaviti...» pokuša Mali ali počinje biti svjestan monstera iz dubina moje duše.
 A doberman ih samo gleda. Zapravo ne znaš kojeg gleda crnim, ko bezdan dubokim očima. Crne oči, crn on, crne mu namjere.
 «Di, kod koga? Pa rekel sam onom vašem inkasatoru da mi telka ne dela i da nek me briše iz te vaše evidencije i da mi više ne dolazi na vrata!» adrenalin farba riječi u dugine boje mučnine. «Evo vam je tu, pa je pečatite, nosite, delajte z njom kaj hoćete, ali me više nemojte s tim zajebavati!», i opet se primim Zrinjskog prije nego počnem urlat.
 Zapravo je divno čudo kaj jedan oduži gutljaj može narediti u mozgu. Odjedamput, ko da je neko upalil svetlo, iz mraka adrenalinske agresije preskočim u četvrtu brzinu izazivačke zajebancije.
 A doberman ih samo gleda. Velki hipnotizirano bulji u njega, a Mali prebacuje brze poglede s pesa na mene i natarg.
 «Mi nismo ovdje da vam pečatimo prijamnik, nego da riješimo kako ćete platiti zaostatke i daljnju pretplatu!» kuži Mali da se neka čudnovata metamorfoza zbija pred njegovim očima, ali je izvan njegovih moći shvatiti koja i kakva.
 «Ovak, telka ne dela. Ne dela već neko vreme. Vašem sam čoveku rekel da me briše s popisa. Zaostatke vam ne bum platil, a i u buduće mi ne pada na pamet bilo kaj plaćati ak to ne koristim. Ak hoćete, zemite taj jebeni televizor i to je to. Barem ne bum moral računati kad je odvoz krupnog otpada.»
 Mali krene nekaj reći, ali crni vrag u fotelji kuži di su špekule i samo potmulo zareži. Mali se ukoči, a Veliki je ionak u stavu mirno engleskog gardista na straži pred Buckinghamskom palačom još od dolaska.
 «Spip cis!» pas, ne pomaknuvši ni mišić, istog trena ušuti i nastavi svoju torturu pogledom. Mali, shvaćajući svu ozbiljnost situacije i moje raspoloženje za zajebanciju, nikak da se odluči da li da pocrveni od bijesa ili problijedi od straha. Na kraju shvati da od televizora niš, pa otvori drugi front.
 «Imate li radio prijemnik?»
 «Ne...», kroz oči mi se na crvenilo nosa izvlači klaun.
 Mali, sad se ipak odlučivši za sve blještavije crvenilo bijesa, da li iz očaja ili iz nepoznavanja povijesti, otvara još jedan front.
 «Imate li vozilo?»
 «Imam...»
 «Imate li auto radio u njemu?»
 «Ne...»
 Doberman na fotelji ne trepće, fiksira nekog od njih dvojice i zna da ne treba intervenirati. U njegovoj pametnoj glavi situacija je kristalno jasna.
 «Kako to?»
 «Nemam ga nutra kam denuti. Samo na...»
 «Na????» Mali gubi kompas shvaćanja, svijet se pretvara u nestabilno rotirajuće magnetsko polje.
 Polagano počinje shvaćati, do tad mu vjerojatno nepoznato, značenje riječi «zrende».
 «Da, pa kam bum ga denul u pony express???» vrtim mu ja štoplciger u mozgu.
 «Pa rekli ste da imate vozilo!»
 «Imam, pony express...»
 Doberman se namjesti ugodnije i vidim da ovo već i njega zabavlja. Naravno Mali i Veliki imaju sasvim drugo shvaćanje i situacije i Spipove reakcije.
 «Mislio sam na automobil!» očaj i bijes lopatama bacaju crvenilo u smjeru lica.
 «Otkud ja znam kaj ste vi mislili. Nisam ja Svengali. Pitali ste me za vozilo!»
 Mali naglo odluči da mu je, na trenutak, pametnije pogledati da li mu se cipelice dobro sjaje.
 Trenutak spoznaje svemirskog značenja onog što vidi, u erupciji sreće vraća nadu u uspostavu, ako ne instantne pobjede, a ono makar povratka na bojno polje. Tik uz njegovu cipelu izdajičko zadebljanje otkriva antenski kabel ispod tepiha. Mali otprati sjenu do vrata druge sobe.
 «Ovo je antenski kabel?» pita polagano, pobjednički.
 «Da...»
 «Da li u idućoj sobi imate televizor?» prizvuk u glasu budi u dobermanu iskru nade i uzbuđenja. Veliki još uvijek ne trepće i ne skida pogled s njega.
 «Ne..»
 «Pa zašto onda antenski kabel vodi tamo?» kreće Mali u Sturm nach Osten.
 «Kaj ja znam, za televizor valjda...»
 «Onda tamo imate televizor!!!» pobjeda je tako blizu Malom da već osjeća toplinukako mu se uspinje pravničkim tjelešcem.
 «Ja nemam...»
 «Kako nemate? Kako to mislite, vi nemate?»
 «U toj sobi žive moja bivša žena i njena kćer...»
 «??????» negdje iz podsvjesti i zaboravljenih školskih štiva, riječ «staljingrad» počinje potiho zvoniti u mračnoj perspektivi Malog.
 «Ima li ona televizor?»
 «Pojma nemam! Ja tam ne ulazim. Ima mačke pa mi smrdi...»
 «Možemo li pogledati?»
 «Naravno da možete...» Mali se trzne u pokušaju kretnje prema vratima, našto se doberman ustoboči u sjedećem položaju na fotelji, zareži i pretvori Maloga u kip, u pozi jedino ostvarljivoj u crtićima.
 «Spip cis!» doberman zašuti, ali se ne spusti.
 «Kad sam rekel da možete, mislil sam da možete kad je ona ovdje...»
 "Sada nije?"
 "Ne..."
 «A kad će biti?» uspenta se Mali polagano hvatajući ravnotežu i dostojanstvo.
 «Pojma nemam, na moru su.»
 «Otprilike valjda znate»
 «Ni u ludilu. Istina, živimo u jednom stanu ali nemamo potrebe za razgovorom....»
 Malomu se kroz crvenilo nemoćnog bijesa ukazuje blijeda prikaza Von Paulusa i ozbiljnim kimanjem glave kao da mu govori «sam ti rekel..... sam ti rekel....».
 I onda se dogodi čudo. Velki polaganim pokretom, ne skidajući pogled s dobermana, stavi ruku Malom na rame i samo protisne: «Idemo!»

hehehe trap, gdje ima za kupiti tvoja knjiga?:)))

prva priča mi je bila nešto bolja; ipak, svaka čast na uloženom trudu!

:)))))))))))))) kod mene doma...

ono sa sonyem iza šupe mi je bilo bolje :)

SAD MI TO KAŽEŠ!!!!!

ajebiga, uvijek je neka bolja. bitno je da nisu sve iste :))))))

u ovoj priči je trebalo, po meni, dodati detalj -kolorit -u kojemu je doberman nanjušio micu...ko micu -i potrgao se od lajanja.

evo PŽ, sad se idem ubit. iz ovih stopa. iz topa. opa....

wanna dance! O ho...
Ja sam za ples! O je...

U nekom bistrou kod nas na moru ja pila sam sok
A tamo za valom, na đuboksu starom su svirali rock
Odjednom se stvori, ja čujem govori, "this is okay"
Pogled mi sretne, i kaže mi hej...


Čujem nešto kao "do you wanna dance"
Mislim da me pita da li sam za ples
I wanna dance! O ho...
Ja sam za ples! O je...


U nekom bistrou kod nas na moru ja pila sam sok
A dolje na plaži su momci na gaži svirali rock
I opet se stvori, ja čujem govori, "this is okay"
Pogled mi sretne, i kaže mi hej...

za kraj doberman bu vas otpratil do vrata pa da vidiš koji je brži veliki ili mali

hahaha, to si namjerno napravio, samo da opet dođem:))))))

ma doberman je bil dresiran bolje od cirkuskih pudlih a s mackom je zivel u slozi, miru i ljubavi :)))))

šta su mi radili i šta sam ja njima radio:)))

u tom kontekstu bi tu isla i prica o jehovinim svjedocima i jainistima donna, ali se metafizicki ne uklapa :))))))

zahvaljujuci dobermanu i vlastitom neoprez (kaj su usli u stan) jehofci su morali odslusati odulje predavanje o sotonizmu (bez mogucnosti prekidanja jer je doberman bil dresiran i na pokret rukom), a krishne i najboljim receprima za krvavice i cesnjofke :)))))))))))))

:)))i ja volim tihe, a učinkovite cucke:))

Hvala Traperu na lijepoj priči kojom si nas počastio.

navijeke navik :)))))

ovo bi mogao pisat kao seriju,a ne neke bit će sve dobro i kajjaznam koje sve ne:))

zaletja mi se perec,prolija sam žuju po perzijaneru i popiša nove bokse... nevoljo jedna! :)))))

malo, u mojem svijet postoje samo tako losa stanja da uvijek moze biti jos gore :)))))))

...obožavam zvuk, kad mumla tridesetak+ kila zuba obučenih u krzno...:))))))))

hahahahaha, nadzorni, imaju ovi s HTV-a takav utjecaj na ljude :))))))).... narocito ak im dodas i velkog i ostrog pesa :)))))))

...btw. komanda je "revir" i odeš van na pivo...:))))))))))))

sagg, doberman je rezal tri oktave ispod grmljavine.... onak iz podruma, tri kata nize :)))))

kod men je bila "guard" sagg. kod svih pesih. imal sam komande na engleskom i njemackom. nekak su zvucale prikladno. rijetke su bile na hrvatskom

ne luduj sagi... zar nije lipše mumljanje 60-ak kila u satenu? :)))

pravo zboriš trap... stisneš "logout" i svi se zamrznu :)))

nadzorni, si procital HTV pricu prvu?

...NADZORNIK! Kaj se pališ na transversite! ...:))))))))

...transvestite...sorry..:)

pasmater!!!! sad vidim bitne greske u tekst, a mozilla mi neda mijenjati tekst!!!! pasmater, da pasmater!!!!

...je trap, pes nije nikog kresnul...:)

ko se ono palija na moj alter ego? ha sagi? :))))))

i prvu i drugu trap... antologija :)))

kresnul je sagg, kresnul. jedamput, dok je jos bil mali, bez komande (to nije ponovil jer je zapamtil sodomu i gomoru kaj ga ceka nakon toga) i nekolko puta, onak, na komandu, tek tolko da se malo razgali siroka mu pesja dusa..... a i gazdi je pasalo :)))))

fala nadzorni, fala :))))

no, tak. uzivajte vi tu, odoh ja gledat film...... na kompu :))))))))))))))

nema na čemu trap... ordinary priče i komadi su uvik visoko kotirali na mojoj ljestvici.. odma iza MILF :))))

mislim , da imam traume iz djetinjstva i zbog dobermana

e da, to je bila psina :))))))))))))))))))))))