postumno

Pričala mi je naime, onako nervozna kao uvijek, uz dagnje dole na Limu, dimeći bjesomučno bijelim ronhillom čim je odustala od svog tanjura.

Kaže, znaš, mogla bih ti to ispričati prilično suhoparno, reći kako mi je dojadio taj organizirani um, matematika blabla... i ne bih lagala, ili... bih.

U stvari, otišla sam onako, zajahavši val neke svađe koju sam inscenirala par dana nakon što sam znala da ću otići.

Vidiš, mazili smo se nešto i laprdali, sve je bilo prilično ok, razmahali smo se onako fino, pijuckali vino i neobavezno švrljali od šale do filozofiranja o životu, svemiru i svemu... ja sam ga onako ženski potpikavala di je najtanji, nije tu bilo ničeg što je mogao reći a da nisam već znala i čula od njega, sraćkala sam nešto kao vjera i ljubav, vjera u ljubav, ljubav u vjeri... ma onak, pripito i pred san, znaš kak to ide...

Uglavnom, kaže on u jednom trenu:
"Ma gle, nema to veze s tim kaj bi ja vjeroval i ne vjeroval u ljubav, čak bi se da mi se ne ćori pomalo s guštom dohvatil malo čerečenja te spike, al ajd, recimo da imamo konsenzus oko toga o čem pričamo... ili bar da znam o čemu pričaš..."

Pazi, tu mi je već skočil tlak, nacerila se i otpila, držeći čašu rukom u kojoj je dimila cigara, a onda je odvratila pogled i par sekundi muljala vino nervozno vrteći čašu i gurajući nos nad nju kao da se igra konjakom.

Veli ti on meni: "Ne vjerujem u ljubav u tom formatu" Zahihotala je, pogleda oborenog nad čašu.

Pike, jel me pratiš? ..."u-tom-formatu"!
Znaš kaj, mogla sam miljon puta odslušat od drugih ili sama prežvakavat to kaj on sve je i kaj nije, možeš reć da je ovo samo tak, dobar ekstrakt tih analiza za nas fukaru, marsoveneriranja, matematike i luftanja, čega god... al jebote, streslo me. Što streslo... otpila je. I zašutila.

U staroj socrealistički uređenoj ogromnoj sali uz obalu zvonili su zvučnici od 6 dojčmarki i 33 feniga neku Gabicu, možda i Zlokićku ili tako nešto.

Ne znam jel me shvaćaš... počela je oklijevajući.

Kako da ne, shvaćam, sadržaj si znala i prije, streslo te samo...

Zastao sam i, začudo, odlučio biti milosrdan, pregristi i saviti kraj rečenice.

...samo to koju je FORMU odabrao.

Tako je... rekla je gotovo iznenađeno i podigla pogled.

Ne znam je li shvatila što mi je bilo navrh jezika. Vjerojatno nije. Ic okej bejb... compassion it is. Execute.

e i ti odaberes FORMU pajki u presudnom trenutku!
standardno dobar:)

Dobra je, predobra.. ma odlična , ta tvoja brbljavica:) A ona sviunuta rečenica.. još bolja.

Sve mi se sviđa: format, forma, sadržaj :-))

"na valu svađe koju je inscenirala par dana nakon što je znala da će otići" :))

Hehehe, znam taj restač.... Odličan okvir za atmosferu razgovora! (kaže ona otpuhujući dim ronhilla ;-)

... jedan od nekolicine rijetkih, ovdašnjih... koji zna lijepu prozu uobličiti.

savršeno,,pofalio bolji (jači)
izraz ;))