Čačkanje nosa za neke je jedini način da uđu u sebe....

Ne volim čekati...
Ne volim čekati kod liječnika. Dok čekam, čitam sve one oglase, pamflete, poticajne tekstove farmaceutskih kompanija koje vise po čekaonicama i zaključujem kako bih ipak mogla više činiti za svoje sebe i svoje zdravlje.
Ne volim čekati tramvaj, jer vidim nervozne ljude koji pogledavaju na sat svako malo, tipkaju na mobitele, užurbano, namrgođeno ljude silom zaustavljene u toj ludoj trci s vremenom.
Ne volim čekati u banci, sa onim papirićem u ruci, jer tada razmišljam o minusu i plusu, o računicama koje nisam sredila.
Ne volim čekati prijateljicu koja uvijek kasni, ali mi je draga i poznajemo se dugo i znam da ćemo provesti prekrasno vrijeme skupa u smijehu i priči, ali se uvijek pomalo ljutim i nikad joj ne dam do znanja da mi smeta to čekanje.
A možda samo ne volim vrijeme koje mi je poklonjeno dok čekam, jer imam vremena stati u trci, razmisliti o sebi, o minusima i plusevima, o životnim računima koje nisam sredila, o dragim ljudima koji nam nisu nužno uvijek dragi.
Jutros samo čekam da prestane kiša.
Moj pas ne voli kišu, a trebali bismo prošetati.
I tako...čekam....

od čekaone do čekaone, od pušione do pušione
ja jedino čekam da se smrkne da mogu spavati

I ja sam nervozan! Čujem glasove:"Ubij, ubij, ubij...", ali psihijator mi je rekao da ih ignoriram!

I ja čujem razne glasove dok čekam....
Znači, vrijeme je za psihijatora...

ma kakav psihijatar? dobra masaza za opustanje i eto ti ga na... :))

Tko čeka taj se i načeka.