postumno

I onda ona priča. Znate kako priča? Čekajte, za to vam treba digresijski odjeljak i po. Al srezat ću ih, nisam bezosjećajan.

Nju odvedu nekud iza zavjese a ona mlađa me posjedne u stolicu u praznoj prostoriji s mermernimbre podom. Stilsku stolicu. Valjda. Tapecirana na kašmirast uzorak pa s krivim nogama i rezbarena. Bijela. Stjuardesa profesionalno koketira okicama a zatim se nagne iz križa jer u tom šosu valda i nemre drugačije, stavi ručice u pozu ko da će počet aplaudirat, iskosi glavicu i pita „Jeste li možda za čaj ili kavicu?“ Osjećam se malo glupo u praznoj sobi s gejša stjuardesom koja će mi donijeti kavicu i valjda stajat s tim nacrtanim zaljubljenim smiješkom i rukicama na evo sad ću zapljeskat. Možda mi i krene pljeskat kad popijem ako se ne pokapam ni niš. Nema ni stola. Čak ni rasvjete neke ili razglasa. Lapdance nije izgledan. Al za svaki slučaj odbijem čajilikavicu jer ih ne bi imal di odložit.

Dođite, kaže pridržavajući zavjesu. Ustajem pun sretnih slutnji. A trenutak kasnije gledam pun kurac velikih krpa na nekom velikom pultu iza zavjese. Gejša strastveno objašnjava što je in i što bi gospođi krasno stajalo uz njenu put. Kriva put, jebote. I krpetine koje mi je počela navlačit na ruke da im se divim. Dok priča. O krpama.

E, tako i ona priča. S krvcrvenim ružem na malim ustima. Otvorena bočica crvene tinte reko bi onaj dragi stari perverznjak. Uvijek me zbuni tim ustima kad se ljubi. Premala su da se njima igraš. Obično zaškiljim, nanišanim i stavim vrh jezika tu di im je središte. Onak ko da pokušavaš gurnut jezik u tubu majoneze da izvučeš nekaj. A ona frlji jezik nekaj bezveze tristo na sat ko ventilator. Nekad pomislim da priča samo sam joj začepio izlaz za zrak pa se maknem čist da vidim jel možda ipak oće reć nekaj. Mislim, tak joj se isto jezik giba dok priča. Znam bit neodlučan po pitanju jel mi draže slušat kaj priča ili se prepustit poljupcima.

Al zato ju je divno jebat. Pneumatična je sva i kad je pritisneš skrati se za trećinu i onda vrati na punu dužinu. I neizostavno jecne onak da da znak kad se nemre više skratit. Vrlo praktično, nešto ko parking senzor i metronom u jednom.
Međutim, sve je to samo predigra za pravu zabavu.

Prava je zabava kad kreneš na nju iskrcat beta verziju svojeg novog starog pristupa životu svemiru i svemu. Bornegenkriščn. Skraćeno evanđelje kaže da ćeš se kloniti bendanja drugih morfanjem sebe u nekaj kaj ima izgleda ostvarit interakciju. Umjesto tog malo duboko dišeš i onda kažeš dobar dan, upoznaj Milivoja. Sram vas bilo, nije opće to.

- Ako ostaneš do dvanaestog mogao bi sa mnom na Matijin rođendan. (Sestrin klinac. Sestra ima frizerski salon u Puli.)
- Naravno, moram sam vidjet kak će mi bit s rokovima, al složit ćemo nešto. (Milivoj je nezadovoljan sobom, vrijeme je za duboki udah.)
- Ajde daj, nemoj me opet zajebat, Natašu znaš, a sad će svi bit tamo…
- Čuj, šta će mi svi kad imam tebe. Ti si moje sve. (Milivoj je vrlo nezadovoljan sobom, vrijeme je za dublji udah.)

Silva se raznježeno smiješi i lupne ga kljunićem u usta. Kratko i razigrano.

- Zato te i zovem.

Malo dublji udah je sad prečac u sarkazam. To nije novo, to odavno služi tome da zabavi Milivoja u nedostatku drugih zanimljivosti. I ne otvara nikoga, u najboljem slučaju zbunjuje ili stvara digresiju i prostor za tjeranje po svom. Pokušat će bolje. Ali ne sad, ne dok nad terasom slastičarne vise dječji rođendani i proširena obitelj proširenih vena i arhive Arena na polici pod klupskim stolićem.

- E… idemo večeras pit kod tebe. Ali žestoko.
- A znaš da ja ne pijem žestoko… (zbunjena)
- Ma ne žestoko nego… (hvata ga kašalj od smijeha. odvraća pogled prema moru. samo more zna milivojevu bol)
- A ja… ja ti radim sutra. Možeš doć po mene poslije, rekao si da ćeš doć u Rovinj teti neki komp složit ujutro…

Možda i ne treba odmah kretat od neizglednih slučajeva. Da se ne demotiviraš. Ima poluotok i onih koji pulsiraju pod kožom.

:)

još spavam ..i ništa mi nije jasno.. vratiću se ovome ..sam da mi se malo razbistri u glavi..da mogu to smisleno pročitat...