Čovječe, kakav blog!

U Jandriću mali debeljuco, a baš je komad diteta, debeljan mali slatki, možda 10 godina ima, s frendom.
Kupili su si svaki po Colu, ali debeljuco oklijeva i zbraja eurocente hoće li biti dosta za nekakve jebene bananice čokoladne.
Kažem mu "daj uzmi si bananice". Neće, konta da nema dosta. Onda sam ja uzela bananice, obje Cole i platila sam im to, i pitala sam jel im još šta treba. Oduševljeni su bili, da ništa, koliko su mi puta zahvalili već su mi se na živce popeli :)
Tu su djeca skromnija i finija u pravilu. A jebem ti koliko im malo treba za sreću, ja sebi što god kupim nisam ni pola sretna.

Evo, na to volim davati lovu. Sigurno sam slično napravila 10-tak puta, a kad god je situacija slična, a uvijek ta djeca zbrajaju žute, ja to napravim s guštom. To, i kad naletim na ovog našeg o kojem sam pisala, ali slabo ga vidim, koji puši meku Stošu i pije pivo.

Osjećam se tisuću puta bolje tako, nego da ugrađujem neke retardirane nokte od akrila i plastike. To je totalni gušt. Ima te dječice koja su me zbog toga zavoljela i upamtila. Apsolutno NIKAD nitko ništa ne žica i ne zloupotrebljava. Joj, da je moj Ita ostao živ, pa da to zajedno radimo. Imao je i on smisla za takve stvari, kako ne. Volio je djecu. Uvijek je nosio majice Palčić gore, imao je i duge i kratke, u svakom slobodnom trenutku je nosio te majice. Volio bi da tako napravim uvijek i rekao bi "e tako, to je lipo". U biti kad o svemu razmišljam, ne znam ni može li čovjek napraviti išta značajno, osim probuditi u nekom trenutak radosti i oduševljenja
-a s djecom je to najlakše, njima tako malo treba.

I pazite što se dogodi dan nakon toga? Na cesti nađem 20 eura. Kao u stilu "daj kupi im još".
Normalno da hoću. Jako mi je sladak taj mali debeljuco, uvijek nešto klopa i ide po Perušiću nasmiješen i blagog lica.
Mislim da će on biti neki dobar čovjek kad naraste, eto takav osjećaj za njega imam.
Strašno su dragi mali Ličani i šteta je da im ova regija ne pruži više, sve lopovluk i slaba briga za djecu.