Vila Sila

More vole samo budale, a mi ostali kužimo da je more samo pakao na zemlji. Premokro, preduboko, preslano i preveliko, i zauzima bezobrazno puno horizonta, što mi stalno stvara nemir i nelagodu, dok napada valovima neprestano. More je opasna juha, u koju čim uđeš odmah si lovina. Smeta me što na dnu nema keramičke pločice kao u bazenima, a ne što sam stalno u strahu da ću nagazit na nešto ili će me nešto ugristi. Na dnu mora sve se miće, ne znam što je biljka, a što životinja, pa ne dotičem nogama ništa ni u ludilu. Plaža je veliki roštilj za kretene, ljudske ćevape koje Sunce prži cijeli dan baš okrutno. Skrila sam glavu tamo pod sjenu neke rijetke bodljikave smreke na kojoj su bili jebeni zrikavci, a oni mi mozak paraju duboko ko laserom. Operacija bez anestezije je to. Boli jebeno. Galebovi bez sluha isto se deru neprestano. Pravo je to mućenje za moje profinjene uši. Turisti su glupi, ružni, degutantni, glasni, eto gle debelog lika; zario ručetinu sebi u kupaći, traži u šupku nešto, vadi, gleda…Užas. Najradije bi galebove nahuškala na njega da mu očiste šupak temeljito. Razmišljam kako…, trebala bi kraj njega bacit smrdljivu srdelu ili… Misli mi prekida Ovaj Moj, jer izlazi iz vode, slan i napet, i muka mi je unaprijed, jer on uvijek ima samo dva nagona, ili bi jeo, ili bi jebo. Ma, samo idioti se jebu na ovoj vrućini. Skine li mi se, i izvadi kurac opet, ubit ću ga kamenom i njega, i ovog jebenog galeba što mi se upravo posrao na ručnik i torbu.
Tako je to bilo prošle godine, a ove je bilo još usranije, budući da je on odlučio ići na pusti otok glumit pastira volontera. Krenula sam tamo samo zbog njega. Glupača. Ne može se biti zaljubljen, a da nisi pritom i mentalno retardiran. Učinilo mi se da bi možda moglo biti romantično i zanimljivo provest devet dana s njim na otoku gdje nema ničega osim ovaca, pa ni WC-a. Nema veze, ja ionako zagovaram slobodu sranja. Pošto sam došla sa sela, priroda mi je u krvi. Nisam sterilna ko ovi iz grada, što nikud ne idu bez vlažnih maramica i što su stalno u strah da će im bakterije razjebat živote. Ja sam baš ono divlje prirodna. Ne bojim se ni životinja, ni drveća. Ruke su mi stalno u zemlji, i pod noktima mi crno. U gaćama su mi mravi. U kosi lišće, pčele, leptiri, buhe od mačka,
, krpelji koji uglavnom od mene dobiju upalu mozga, a ne ja od njih. Izgledam ko neka seljačka Eko Snjeguljica, sve za mnom leti, trči i puže, samo što ja nemam patuljke. Više volim divove. Nema ničeg napetijeg nego kad mi divovi služe. Jebeš patuljke, oni mi mogu samo grickati pete kad mi koža otvrdne. Ja sam baš ono čistokrvna seljanka. Ne može sad tamo neki pusti otok baš previše da me iznenadi. Zajebala sam se ipak. Ispada da sam došla na pravi Survivor.

Jebeni autobus je frižider, već mi se inje hvata za trepavice, kosu i dlake u nosu. Šofera grije rakija, pa je sa klimom pretjerao. Jebe se njemu za nas trijezne i normalne. Peku me oči, i nos i grlo. Kišem ko budala. Kraj mene sjedi neka sretna babuskara, i melje bez prestanka. Kaže da nije na moru bila već dvadeset godina i sad je jako sretna. Priča o svojim unucima, a to je za mene prava laksativ tema. Šutim. Povraća mi se. Vadim tablete iz torbe, dam joj dvije, kažem - Ovo vam je za sretno putovanje. Svi to piju. Uzmite. - Babuskara ih popije sva oduševljena i onesvijesti se za dvije minute. - Uh, napokon tišina. Spavat će barem 24 sata.
Javni prijevoz je uvijek noćna mora za sve introverte, tako i za mene. Jedva sam preživjela u autobusu, a da ne govorim o potresu mozga koji sam dobila ploveći četiri i pol sata na trajektu do
Najusranijeg Otoka na Svijetu. To je otok Sušac. Zapravo, trajekt me ostavio na jednom otoku prije, a

- 1 -