Čovječe, kakav blog!

Kuma strastveno mota duhan u crvene rizle, bez filtera, otkad je znam. Stalno to balavi i rola, a pošto je štrokava tog duhana ima svuda. Npr.na ruževima za usne, u knjigama, po sicevima auta.
U kratkom periodu sam i ja motala međutim meni to nije zabavno jer ili je prevlažan ili je presuh.
Obje bismo trebale ne pušiti, uostalom nikom nije pametno.

Ja imam ovaj princip: pušim i kad prestajem jednostavno nema. Zamislim da ne postoje. Dva dana ubija me glava i spavala bih cijele dane. Treći dan ne pušim i bok.
S tim nemam problem. Ništa postupno, ništa smanji. Cap i gotovo.
Kad procijenim da je prošlo dovoljno vremena, svjesno i dobrovoljno krenem opet pušiti.
Pušim dugi bijeli WW jer koja žena želi pušiti kratki.

Ali moja kuma je žešći pušač od mene i kava, cigarete i pelinkovac njeno su Sveto trojstvo.

Na stolu razderane filter vrećice raznih čajeva od šipka do mente.
Mota to i tvrdi da te biljke nisu štetne. Liječe. Sto posto.
Mota a to ispada posvuda. Zapali kad to bukne i sve joj po krilu i nogama ošuri.
Ne predaje se i pokuša par puta još.
Ja samo šutim, što imam reći.
Bukteću rizlu, pougljenjenu i praznu, usisava kao mliko materino.

U jednom trenutku se preda i kaže "B daj mi pljugu".
Kažem joj- puši, jebi si mater.
Kaže mi- jebi ti sebi mater.

S kopitima broj 41.5 u zraku, kao dvije gadne Pepeljugine polusestre, dimimo i tješimo se da će ionako ww3