ajebiga, moj blog

Neka neznana teta na tv-ju zavija turobne tužaljke u stilu Mahlera. Nije Mahler nego je Dora Pejačević. Svejedno je užasno mračno. A teta tuli ko da joj je zadnje. Umire glasom ko moja jetra. Pas mater i gvircu i proštenju. Jetra mi urla zvjezdanim krikovima.  A ja uživam. Ma ko jebe i tetu i moju jetru, ak je vreme za krepat, krepal bum. Ali mi takva ili slična teta ne bu zavijala na sprovodu. Hoću da mi sviraju Willie Nelson i Johny Cash. Ovaj zadnji s Dylanom.  I Fleetwood Mac. S Pjotrom Zelenjojom. Tri neizbježne stvari koje su obilježile i opisale moje beskrajno neproduktivno i beskrajno zanimljivo postojanje na trećem kamenu od Sunca. On the road again, Girl from north county fair i Man of the world. Pa nek se društvo u krematoriju barem jedamput zabavlja. Moreju i čagat. Da moreju, moraju! Meni bu tak i tak svejedno.
Sad mi još nije. Lamentiram o životu i tumačim neopravdane razloge i jeftine isprike sovi koja me s beskrajnim mirom svevremenske indiferentnosti promatra s grane pred prozorom. Čak su i puhovi tihi i mirni. Ne zbog mojih emocionalnih proseravanja nego zbog sove. Dobar je strah komu ga je Bog dal. Sova samo ponekad okrene bešumno glavu, ponovno me pogleda, žmirne i ko da veli: OK, možes nastaviti sa sranjima, slušam. A ja meljem li ga meljem. Uglavnom gluposti. Ponekad mi se i omakne nekaj pametnog, ili bar približno tomu. Ak niš drugo, iskreno. Tumačim joj kak joj nije dobro da je sama, da mora počet voljet sebe, onda bu mogla volit i druge, i zamisli, mislim na sebe. O svojim, od kad se znam, osjećajima nesposobnosti osjećanja. O mračno praznoj utrobi vreće u koju drugi ljudi slažu osjećaje, sjećanja, drage im uspomene i ljude. Pa ih s vremena na vrijeme, izvade, obrišu prašinu, nježno ih glade i tepaju im. Pričaju s njima i smiju se ili plaču. A moja vreća prazna i hladna ko pizda mrtve kurve. I mračna.
Eto do kojih granica gluposti čovjek može doći kad sluša kmečavu glazbu i razgovara sa sovom. Jedan pričuljak, dva poglavlja, dvije suprotnosti. Raskol emocija. Jin i Jang istine i laži, pa sad ti reci kaj je kaj. Glava, dvije ruke, dvije noge… pentagram. Ajde, bar nije naopak ko jarcova glava s rogovima, vuhima i bradom. Mračne teme, mračne teme…. A tak je lepa jesenska noć. S pol meseca obešenog med oblakima tam negdi prema jugozapadu.

Tko će drugi pisati o gvircu :-)). Fali ti licitarsko srce :-)).

da je stalno pisal bi iz jankomira :)))), bez brige, digresija od inace zivahnog i veslog zivljenja

zivot ko sinusoida, inace bi bilo dosadno