postumno

oću 4:3 monitor! il bar dajte tilt 90 stupnjeva! bem vam 16:9! da vam bem. ve. i ostalo sve. uf. samijelakše.

eakasan ja bijo mlad jasan ošo triput na trening boksa i sad dvajs let cevčim to i pričam da sam treniral boks, a to je solidan omjer uloženog i ugnjavljenog :D

usporednom, jenput je jedan koji je i od mene bil lošiji masu što je jebena kvalifikacija nečijeg boksanja krenul mavat vjetrenjače na mene i kaj, jena mi prošla kraj ruke i puklo me u uvce. i kak je tip panično lamatal to kašnjenje me koštalo još jeno 86 klepulja po njonji u nizu. vjerojatno 6, al bruka te bude i pizdiš ko da je 86. kasniš tu jebenu desetinku stalno i dobivaš po nosu. nije neka greda jerbo smo imali one sultanove jastuke na šapama, al budeš jadan ko klokan kraj Vltave. i plaćaš 886 jebenih puta onu jednu nespretnu, odsutnu desetinku.

e, tako to nekad bude.

Elem, ima Čehov neku pričicu o psiću Kaštanci. I sad, kljuje me da se u toj priči pojavljuje pas po imenu Kopejka, a mislim da je riječ o tome da ju tako naziva lik koji ju nađe nakon što se izgubi itd... samo, nisam baš siguran a trebao bih bit jer... ne volim ne bit :D. Možda je pes Kopejka iz sasvim druge priče... začudo, net opće ne pruža neko obilje podataka o ovoj krucificijalnom problemu, pa... heeelp! Evo stavil bum svog kviska na stol! :D

kaj 9-5? pičkindim. 9-12, pa 15:30-21:30 pa 00:00 do sad... 11:00 pa danas 15:30-21:30... do petka ne bu dobro. trebal bum infuziju. a tipkovnicu već trebam, sam ne stignem ić do dućana :D

Drago pučanstvo, ne budite u bedari. Svijet je opet okej, pajk je dobil novi asfalt ovo nešto sitno km do najbliže birtije. Crna ko noć, uvečer nakon kiše nad njom leluja koprena vlage koja isparava i dimno vijuga poput trbušne plesačice s velovima, zavodljiva, zavojita, glatka, sjajna, zove... uh.

Radujte se narodi! :)

Last call ace, how 'bout another drink? - asks the bartender.
I think not. - replies Descartes and promptly vanishes.

i eto, rijetka iznimka... usnio kako mi je poznanica sve nešto kao užurbana, na biciklu, donijela nešto... i krenemo razmijenit riječ dvije šege, ona ne silazi s bicikla, stojimo pred dvorištem moje kuće, uz kamenom zidanu lišieru iz koje se izvija tanak dim s ognjišta... i ona se odjednom zagleda nekud u daljinu i prestane slušat što govorim, pa bez riječi krene bjesomučno pedalirat preko livade i uz vinograde tamo nizbrdo nekud prema šumi uz prugu... iz trave se na par mjesta izvija tanak dim, svježe je i vlažno, u daljini vidim dijete na biciklu kako bježi, bacalo je petarde, valjda ga lovi da bi ga špotala... i mislim kako nije bilo pristojno što je nisam ni pozvao u kuću... stojim malo tu, zbunjen, ona se ne vraća i najzad odlazim u kuću.

Nakon višesatnih dubinskih promišljanja okolnosti i konteksta aktualizacije današnjeg suvremenog mladog čovjeka iznjedrio sam sljedeće:

Baš je vrlo vruće.


Od jeseni očekujte kontroverzne izvatke još bremenitije i inovativnije zapadne misli.

Gozba za prijatelje


Uh, dosta sumnji
Živimo u izvjesnosti
Na jugu
Okrutno sputani.
Sluge imaju moć,
psoglavci i njihove zle žene
navlače dronjave ponjave
na lica naših mornara

Dosta mi je ugaslih lica
Koja bulje s TV odašiljača
Hoću ruže
u svom vrtu, shvaćaš?
Djeca kraljeva i rubini
Nek' zamijene pobačene
Neznance u kaljuži
Te mutante, tu krvavu kašu
Za bilje na uzoranoj njivi.

Čekaju da nas povedu
U zaseban vrt
Znaš li kako je blijeda i
raskošno pogana smrt kad dođe
u sitni sat, nenajavljena,
neplanirana... poput
zastrašujuće preprijazne
gošće koju si dovukao u krevet.
Smrt nas svih promeće u anđele
i daje krila gdje
nekoć imasmo tek ramena
obla poput kandži gavrana.

Više nema novca, ni sjajnog ruha
U drugom kraljevstu, toliko boljem,
dok druga mu čeljust ruje u incest
i mlako štovanje zakona
dostojnog tek mahuna.

Ja neću poći.
Gozba za prijatelje mi je draža
od divovske obitelji.





(James Douglas M., 1969.)

Na hitnoj izvanrednoj sjednici Istarske županije utvrđeno je kako dugogodišnji problem dotrajalosti lokalne ceste naprosto više nije moguće shvaćati olako otkako je Pike manje više više tu nego što je sve više manje tamo drugdje i drugdje.

U to ime ucijenilo Vrancuza da zguli sve okolne ceste i do daljnjeg napravi opkop oko Pikea, pogrešno misleć da imam pasaru pod pristrehon unien spried stare kući. Posljedično, ono što je bio šarmantan slijed sjahivanja s ipsilona kraj x-a, pa kilometrić dva širim asfaltom pa kilometrić dva užim i tako sve do skrovite mi rajske baze sada rezultira time da me suputnici ovlaš i nimalo zabrinuto sat-dva nakon silaska s Y priupitaju jesmo li još u Hrvatskoj.

Nije im za zamjeriti. Jedini pristupni... no, budimo širokih vladimira i nazovimo ga put, dakle... "to" totalno hiće na filmove u kojima kolumbijski šverceri u sitne sate peru prašumskom stazom prek granice sveudilj potiho mrmljajuć nešto kao "...and that made all the difference".

Uglavnom, kad vam pike kaže "ne'aš beda, sam vozi za mnom"... shvatite to uvjetno. Nije moj problem kaj vi imate điđemiđe na njušci auta do poda. Pljuc, jebo ti ja taku Hondu, moga si lipo osam Niva uzest za te pare... il bar CRVa ka pošten svit, to je Honda a ne ta palačinka, pih...

Uostalom, domorodci su prijazni, čekat će vas auto tamo gdje se s luksuznog bijelog puta silazi na put koji koristi ekološki osviještenu alternativu crte... simpa je tak to s tom travicom na sredini i suhozidima, opustite se... sam preklopite vanjska ogledala, a pesa bumo pustili da trči ispred auta, kaj bu se truckal, brža je ovak, zna put do doma poprek kroz šumu...

Ehee, al nemojte sad mislit da sam ja u nekoj zabiti! Čim vam kažem da sad možete sić s haube i vratit se unutra, pa kad prođemo kraj farme purana i strmopizdimo se malo nizbrdo pa kraj pojila za stoku (planiram ga uredit i preimenovat u jezero pikek čim me proberu za gradonačelnika... uz moj i pesov glas trebam još jedan za natpolovičnu u prvom krugu), elem, čim to mi tako eto nas na asfaltu. Cijelih sto metara do mog dvorišta. Jesam vam rekal da imam asfalt do doma.

A vi mislili da serem.

Kocka je, naime, poučna. Pravična i logična na vrlo životan način. Ljudi uglavnom demonstriraju svoju ljudskost kad kockaju. I tada se događaju sasvim nelogične, divne i stravične stvari, rijetki usponi i česti padovi, sasvim primjereno ljudskosti, sasvim dosljedno ljljudskanju ljuljudskih ljudića preko svoje porcije ljuljudovanja.

I zatim... postoje oni koji su dobri. To se mjeri pobjedom. Vrlo kruto i, ako smijem primijetiti, također navlas jednako mjeri ljuljudovanja mnogih ljudih ludića.

Samo... ta kontinuirana, sasvim blaga i tek neznatno lelujava crta njihovog uspona traži suspendiranje ljudosti. A kocka ih kuša. Dugo glumi nepoštivanje logike, pa im pred nosom nagrađuje nerazumne i ljudskaste, pa ih neumjereno časti pobjedama da ih izbaci iz hladnoće, da im zaljuljudska pribrane, pothlađene ljuske ljudskosti, kuša im poimanje logike, ako... ako smijem primijetiti, nekako kao što ljudima ljudovanje njihovo valja ljudske ljuskosti njihove.

A iza svih kušnji nudi kao krajnji maksimum neki dugoročno pouzdani, prividan, minorni rast kupa žetona. Podlo podplaćenu cijenu vremena u ljusci neljudskoj, neljuljivoj, hladnoj.

A vremena je malo. I oni koji su ljuđački ljubovali s ljuljuškavošću ljusaka svojih bivaju plaćeni ljudom vožnjom. Kidani i rušeni, uzdizani i ushićivani. Čašćeni i slavljeni i mlavljeni kako priliči ljudom ljuljivom rodu.

I svatko bude isplaćen u valuti po izboru.

-Čekaj, kak si... ma nemoj me jebat da si dizal na duju i sedmicu?

-Uvijek.

-Zakaj? Pa...

-Je, to je koma. Mrak totalni ak dobiješ ovak.

-Pa jel... mislim, kolko često dobiješ na to?

-Evo, ne sjećam se jesam li ikad. Agle, igramo za siću, za zabavu, ne?

-Ma da, al ono... opet igraš da dobiješ, ne?

-Ponekad. A ponekad i da se zabaviš. Znaš kak kažu, časno je izgubiti s lošim kartama.

-Jel?

-A čuj, karte dobiješ ili ne. Ak misliš dobit paru treba gubit malo kad ih ne dobiješ, al ono, aševi u ruci i full u flopu nisu ono zbog čega igraš... no dobro, zbog čeg igram...

-Je, je, walk on the wild side, ovoono. Samo... tak gubiš.

-Heh... paaa... ajmo reć da... drugačije distribuiraš dobitke i gubitke.

-Je, distribuiraš čipove na tuđu hrpu.

-Čuj Max, jel živiš ti od pokera?

-A ne živim, al jebemumater...

-A jel se popišaš utorkom pročelnici u jebeni nescaffe?

-Samo srijedom.

-Eto, I rest my case. Ak riskiram 100 ćuna za priliku da vidim njonje kad izađe treća duja na riveru oman mi lakše kaj nisam mogal poslat Annikki gif majmuna koji drka kad me za onu Mazdu jebala.

-Aha. Plaćaš da budeš blesav.

-Sto kuna. Ne zaboravi koliko plaćam. Sto kuna. I to možda. To je i kad ih platim još uvijek kanda pinku jeftinije od cijene pišanja u nesicu, ne?

-Ok, ajd, dobro... skontal sam. Trebamo očito dić uloge.

-Je, sve si skontal.

eh, a da sam učio francuski...

onda bin se sad uplejo u složenu špijunsku mrežu zavjere isprepletenu akcijom i onda bi negdje još spasio sandru bullock, ali francusku i igrom slučaja staru drito kolko je meričanska bila u tom autobusnom filmu.

ovak mi samo ide na kurac kaj neka ekipa vrlo iritirano i onak... urgentno komunicira na francuzkon, a ja ih lovim na zvučnik kad ga stavim preblizo bežičnog tulifona.

stavit ću malo manje mlijeka u kavu. to bu isto bilo riskantno i uzbudljivo.

eto. avantura počinje. :D

Disklamerica: E nije taj Max kojeg starosjedioci znaju. Iako... :D



-Ojebate.
ispuca Max rafalno, staccato slogovima, kriveći zadivljeno vrat za tetoviranom obrijanom konobaricom.

Karlo je bacio novine i pljuge na stol i lijeno se zavalio preko puta keseći se usitno, jutarnje.
-Zajebi stari, nije to za tebe, vidil sam ju pred mjesec dana kak plače tu u bircu.

-I... kaj?
zbunjeno promumlja Max.

-Ljudsko je biće. Ono, emotivna i to. Džaba joj tetovaža i ćelebander.

-Ma nabijem te.
reče nehajno Max preko ramena i okrenu se prema stolu tek koliko je trebalo za polukes.

-No, no, znamo se...

-Kurac ti moj lijepi znaš.
Uhvatio je pogled konobarice, pokazao na poluispijenu bocu i odgestikulirao "još dvije".

-Oš da ostanem bez kamiona?
naceri se Karlo trgajući plastiku s novina.

-Nemaš ti Karlo pojma kakvi mene jadi more. A sve zbog tog ša san duševan i osjetljiv cvijet.

Karlo podigne pogled i osmotri ga kratko ispod obrva. Bila je to stara igra. Sraćkanje i cvjetanje su bili distanciranje, sramežljivo odmicanje od rečenog. Max je mislio upravo to što je i rekao. Osnovano. Zato ne odgovori ništa, nego spusti pogled i okrenu list, čekajući.

-Vidiš, tetovaža i ćela su automrz. Nešto kao ljubazno istaknuta obavijest da i ti slobodno možeš ne biti pažljiv prema njoj... To je prava žena!
podigne glas na zadnjoj rečenici jer je konobarica prilazila stolu s žujama, ali ona samo mrgodno ostavi boce s čašama nataknutim na grliće i odvuče se do susjednog stola.

-Raditi još na toj nepažljivosti, sine, raditi...
hijenski se iskesi Karlo u novine.

-Ne, ozbiljno...
nastavi Max,
-Evo, gle. Činjenica je da savršeno žensko treba imati što više odlika koje te privlače... i barem nešto krupno i zajebano što ti predstavlja minus preko kojeg... i da hoćeš nisi u stanju prijeći.

Max je prešao na artikuliraniji ton i usporio tempo, važući riječi. Karlo je natočio pivo i podigao pogled prema njemu.

-Pazi, znaš i sam kak stvari stoje. Kad si njen, nisi više napet, karali bute se triput godišnje i to ak šeniš i balansiraš loptu na nosu ko tuljan... jebiga, apsolviran si i čeka te šup karta... a šup karte bole kad si njen, ne?

Max je naherio je glavu uz upitan pogled, igrajući se čašom.
Karlo naškubi usta i na tren sklopi oči, tek toliko da potvrdi kako oboje znaju što znaju.

-E, sad...
zalaufavao se Max,
-Solidna količina pluseva i žestoka "no-no" križina su mrak temelj za idilu. Ne pokoravaš se, ne bendaš grbu, a opet, dobro se zabavljate i ono, nije da ti je mrska, ne... Dobar si joj, gadan si joj, nekaj daš nekaj zemeš, trajete i onda više ne trajete i da capo, ne...

Karlo se zavali i prekriži ruke na prsima.
-Ajd Max, pij i ne seri. Di si se meni našal pravdat. Kaj, pokušavaš mene uvjerit da ti je dobro tak kak živiš? Mašala. I nek ti je.

-A ludo nam se to kak živimo razlikuje! Kako Iva, majstore?
uleti spremno Max.

Karlo odmahnu rukom kao da briše ploču u 2a u koji su pred milenij dva zajedno išli...
-Gle Maxo, ak sad ufuramo i moje brije bil bu blog ko jebeni Šenoa. Ionak nas piše isti tip, aj ti lepo deri dalje, a ja obećam da nebum uletal osim kad mi baš jako ideš nakurac, a?

-Jebo te Kundera.
promrmlja tiho Max da se ne čuje preglasno u tekstu pa se poče češkati po obrijanoj obrvi nad korijenom nosa da povrati koncentraciju.
Karlo zausti protestirati, ali se suzdrža.

-Aj ovako... okej... dobro.
uzdahnu Max teško kao da se predaje.
-Istina. Pravo kažeš. Kurac je dobro. Evo, pred neko vreme sam par rundi kafenisanja odradil s Martom. Ne znaš je ti, ona je bila ono dok si bil na štosdemferu domovine, al nismo zagrizli u niš dublje onda, ono, došlo, bilo dobro to kaj je bilo i prošlo... al žena je, ono, mrak. I sad, da ti ne duljim, mrak su joj i mala deca. I fajta ženska svoj brak, zver, čvrsta, moćna, ma ono... znaš kaj sam joj rekal na jednoj od kava?

Karlo upitno odmahne glavom.

-Reko, znaš kaj Marta, tek ovak kad sjednem s tobom skontam koliko sam daleko odplutal od čovjeka koji bi mogal bit par nekom takvom... a želil sam je u tom trenu da ti ne kažem kak. Ono... ko dripac.

-Zato kaj...
zausti Karlo, ali Max se odmah nadoveže,
-Da, da, rekal sam si sto puta "nabijem te Max, to je samo zabranjeno voće, krš bi radil, odi doma spat, drkaj po kompu, skitaj po Rvackoj, izluftaj se, ne seri ljudima koji se stvarno fajtaju po životima, decu imaju malu, odjebaus Maxi Maus..." I ono, tak sam si pametno zvučal da sam se odma poslušal i dopizdil u županiju ti tvoju, hehe...
No... e, al pazi sad... onaj gore ždere kikiriki i ne da mi sam tak da mu odem s programa, baš ono, uprl ko sivonja da mi očita lekciju. Nikne ti skroz druga ženska tam još dok sam bil u metropolisu ovo zadnje. Machina ex deus, kužiš, poznanica stara, a ono, nemam osnove za prigovor dagojebeš. Zgodno mlado žensko, to karakter, to ženstvenost, to zajeban brz jezik i brža glavica. Malo odglumim gljivu dok iznađem ono, jel, tu neoprostivu manu koja bi mogla poslužit kao temelj fino pribranog odnosa i da me ubiješ nejde... i srećom tu već popakiram kufer i otpizdim vamo, ne... al'...

Karlo se glasno nasmija i klimne tetoviranoj novu rundu, pa mu podigne šapu pred nos ko prometni pandur lizalicu.

-Čekaj stari, polaaaako...
zapali cigaru pa nastavi, keseći se na Maxov izraz pesa koji si je u snu prdnul pod nos.
-Pa jebamuvragmater, zakaj imaš mene, ne? Bumo joj našli nekaj već...

Max odmahne.
-Pusti to, pazi, ono... kasno je. Nije sad presudna ta ženska. Skontal sam lekciju kaj mi ju je onaj bradati pizdek odlučil udijelit... znaš u čem je sranje... viš... istina je da te "ženske sa sigurnosnom manom" služe tome da nas ostave, ono, u mindframeu "kaj sve ne valja sa svetom" umesto "kaj sve ne valja s menom", kužiš? To je fakat ono kaj sam Marti rekal, skontaš kolko si daleko od partnera za nju... a ak ti se ženska fakat sviđa, to ti je isto ko da si rekal "kolko sam daleko od frajera koji bi mi bil okej". E, to je u kurcu. Jebeš ženske na kraju. Ak daju, ne...

nacereka se Max tek tolko da malo olabavi priču. Max nije volil predugo ostajat na istim tračnicama, čak ni u pivskim spikama.

...a suivre.

morti.

tutn-pluk.

;)

(...) kad vidim dobru nogu odma znam da je žena dobra u duši. ak i nije, bar je, ono... dobra! tak da, jelte, kod loše noge nema smisla zamarat se, jerbo, jel, pazi...

scenarij A
DOBRA NOGA

50% šanse da je dobra u duši
100% šanse da je dobra u nozi

Mogući raspon krajnjih rezultata:

100/200 bodova do 200/200 bodova
50%-100% dobra

----

scenarij B
LOŠA NOGA

50% šanse da je dobra u duši
0% šanse da je dobra u nozi

Mogući raspon krajnjih rezultata:

0/200 bodova do 100/200 bodova
0%-50% dobra



Razvidno je kako je optimalni rezultat scenarija #2 jednak worst case scenariju #1, te ulaganje u (...) produkciju prema scenariju #2 predstavlja krajnje nerazuman potez. Hvala.