Bože moj gdje ja to živim?

Tako i tim riječima bi započinjao radni dan u petak..nekada u našem socijalističkom uređenju...kada se znalo da je to leđero dan i da imaš dva dana sigurnog mira...bar od ovih na poslu.No...danas je to nekaj skroz na skroz drugo.Dojdu ovi nadobudni ...iz prethodne priče...kežual obučeni....ne izgledaju taj dan ko pingvini....i krenu udarno po radnicima svjesni da ce ovi jadni dva dana biti slobodni pa neka u petak zapnu ...da ne bi zaboravili preko vikenda čija majka crnu vunu prede.Majke ti...od jutra ludilo i stalni pozivi u kancelariju da ti malo pere mozak jer....tamo negdje u vrijeme gableca je sastanak.Do sastanka si vec tak živčan i gladan ....a da ne velim da bi rađe popušil cigaretu nek Boga videl...ali...ti nadobudni su se u pušioni malo zaigrali i prekardašili vreme pa smo svi nadrapali i ona cigareta u 14h je ...otišla u dim a da to nisam ni osjetila.Dakle...kada krene sastanak i ako smo na tom sastanku i on...moj resorni direktor i moja malenkost...onda je to fešta za youtube.To bi imalo milijone pregleda.Taj je mene izuval iz cipela.Lep ko greh...a šupalj da sve zvoni.Dali smo mu nadimak"Šteta tijela".Ti sastanci su u pravilu tak završavali da je jedan od prisutnih pop.....dil i rekel da on to više nemre slušati i ako to ne prestane da on ide van.I onda bi pametniji popustio i zato i dana danas bedak vodi važni resor u toj prestižnoj firmi.Nije to exkluziva moje firme.Takvih bedaka je tak puno da boli glava.Ispričavam se prisutnima ...oni su isključeni iz moje danasnje priče.
Budite mi dobro ovaj petak ...i nedajte se izbaciti iz takta.Vjerujte mi iz prve ruke...zdravlje je najvažnije!PUSA!!!!

Sretna sam jer,i ja mogu pisati .Volim pisati i nadam se da uspijevate pročitati to što izlazi iz moje glave kroz ruke i ovu kantu.Da,još uvijek ovaj stroj nazivam kantom jer toliko teških i nesretnih trenutaka mi je donijela da se to ne može niti reći.Kada imaš nadobudnog i prepametnog direktora koji ne zna kaj hoće ,ali to kaj hoće,hoće odmah,a kanta nece pa nece.I onda lupaš rukom po jadnoj kanti jer,misliš da je to Fićo.Uzmeš čekić i lupiš dva tri puta i on krene.Ovu kantu možeš lupati koliko hoćeš,ona neće.Digneš na noge pola firme,zoveš informatičare koji su dislocirani i ne znaju što se događa,ne mogu riješiti stvar na daljinu,a ta daljina je 350 km.Ovaj nadobudni luduje i tako to godinama.I onda jednoga dana kažeš,odoh ja ljudi,ne mogu više i svi su uvređeni.Pa i ja bi bila kada bi gubila dobrog radnika koji može potegnuti 15-17 h danima i samo lupati po ovoj kanti ,i ne jesti i ne smijati se i samo živjeti život jedne firme i nekolicine nadobudnih koji za to dobivaju daleko više onih šarenih papirica.
I,pošto sam mogla sve te godine tako izdržati,ovi u mirovinskom su zaključili da mi je za 37 god.staža sasvim dovoljno 1849,00 kn za život i ne možeš tu ništa.I,ne bi vjerovali,dosta mi je.Nisam ni gladna ni gola ni bosa.
JA SAM SAMO STRAŠNO POVRIJEĐENA I PONIŽENA OSOBA!!!!!SRAMOTA!