Blog

Mejz is back... Da, falio mi je blog.

Mnogo je toga o čemu bi htjela pričati, no nekako nisu mi sve teme prikladne za ovaj sajt. A i ovaj sajt je nekako daleko od onoga što sam na prvu od njega očekivala, nije do sajta, do ljudi je. lijepo mi je tu doći piskrati kad imam vremena ili kada mi je dosadno, nemam nikakve obaveze niti se moram opravdavati, ne moram se nikuda spremati nego se fino iz udobnosti svog doma spojim na mrežu i pričam. Istina da sam čak razmišljala o nekim chatovima, kako bi mogla više komunicirati s ekipom, ali većina chatova nije moja furka, i previše je djece i penzionera. Da se kužimo ne mislim ništa loše o mladma, a ni o penzićima, samo ja sam u godinama u kojima više nisam ni curica a bome nisam još ni baba.. tako da ono... Mislim da mogu popričati sa ama baš svakim, ali realno nemam više živaca za svakoga.

I ne dajem druge prilike, te spike koje vam prodaju oni koji vas "duhovno" vode, neka vam oni daju 5654315 prilika, život je prekratak, tako da kad neko ispadne đubre, ja mu samo lijepo kažem sretno...Ove s ultimatumima jednostavno volim, hahahah, on misli da je on neki čimbenik i da je njegovo mišljenje bitno, pa će on sad meni tu reć.. hahahhahahahh... upoznah čovjeka koji je psiholog, tako da mislim da ću mu počet preporučavat pacijente za neku prigodnu proviziju hahahha ;)

Ne mislim da je ovaj blog ikakva velika stvar, i ne mislim mijenjati nikoga od vas. Ovo je, kao što rekoh, neki moj svijet koji mi je simaptičan. Ima ljudi koji ovo kuže, ima kojima ide na živce, a nekima je čak i simpatično doći i čitati o čemu ja to imam trabunjati danas.

Nemam potrebu ikome govoriti o njegovom životu, znam što meni odgovara i živim u skladu s time, ovdje i danas. Prošlost zaboravljam, i ne mislim o njoj, dođavola svi smo mi mogli bit pametniji, ali hej što je tu je.. ne mislim previše ni o futuru, jer realno čovjek na malo toga ima utjecaj, ne znam što mogu očekivati, a realno i dobro je da ne znam... Biti će ono što mora biti, i uz malo sreće biti će dobro. Život je OK, neki ljudi dođu i ostanu, drugi produže dalje. Nekako imam sve manje onih bitnih, i to je ono što mi je drago.

Kažu da smo u najboljim godinama, mada ja ne vjerujem u to.. čovjek je isuviše zreo da se pravda neznanjem, ima preveliku svijest da trpi bilo šta, a u vječitoj nekoj borbi je da nađe svoje neko mjesto pod suncem.. nisu ovo loše godine samo su iscrpljujuće, jer tek kreneš neki svoj život da živiš i sve nešto ti moraš, trebaš, želiš i hoćeš.. i tako rastrgan si na hiljadu strana, i nitko te ne pita kako ćeš i da li možeš, prepušten si sam sebi. U ova nova doba, pritisak je još veći, obzirom da smo u društvu s vrlo plitkom sviješću, okruženi mnogim lažnim informacijama o svemu oko nas, naći sebe je pa jednom riječju zajbno.

Osim toga, nemaš s kime više ni pričati, jer svi razgovori su se sveli na pravljenje lažnih slika "sebe" ljude uništavaju te društvene mreže, i sve više ih čine plićima. Važno je imat dobro javno mišljenje o sebi, ne puno misliti i još manje raditi na sebi, imati površna prijateljstva koja se svode na buljenje u telefon. Ja sam tip osobe koja bi najrađe nekome razbila mobitel kad krene po njemu osoba kopati u društvu.

Ne znam možda sam jednostavno ostarila, a možda sam i drugačija.. tko će ga znati..

Smijte se više i budite veseli!