APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Žurli. Šampion. Moj žuti šampion. Moja zlatna koka. Moj donositelj para. Moj ponos.
Sjedili smo u prašini. Dosađivali se. Vani je bilo plus sto, a mi u zimskoj odjeći.
Našao sam praznu konzervu. I ekonomu ukrao vodene bojice. Svak je uhvatio po jednog žohara. Ofarbali smo im leđa da ih možemo prepoznat.
Stavili bi ih u konzervu i okrenuli je naopačke. Štapom bi napravili krug. Čiji trkač prvi izađe iz kruga, lova je njegova.
Ljudi, u tih sedam dana slave, uzeo sam puno dinara. A Žurli uopće nije bio brz žohar. Al je pičio pravocrtno. Ravno van. Ovi drugi su se hvatali za glave, kad bi njihovi sprinteri naglo promijenili smjer.
Žurli je odnio 42 pobjede. Zaredom!!
Navukao sam gnjev i siromaštvo ostalih.
Nakon 42 pobjede, netko mi je čizmom zgazio Žurlija.
 
 
 

What's your dream job?
Nakrcao bih se obavezama. Ni dana odmora. Dream job bi mi to omogućavao. Pratio bih svaki jebeni filmski festival što postoji na zemaljskoj kugli.
I'd be on the move.
And in a film.

Zeko moj
zeko moj
u krevet moraš leći
jer prehlađen si
teško dišeš
popij čaj sa peći
 

"...i ja tebe zamisljam u prirodnoj velicininapravljenog od papira sa strip-slicicama..."
rekoše mi jučer.
A nije me baš iznenadilo.
Volim stripove. I puno sam ih čitao. Ali u nekoj prijelaznoj fazi između samo igranja i samo čitanja, palo mi je napamet igrat se s likovima iz stripova. Onda sam izrezivao te likove i ratovao.
Imao sam i plastične figurice, ali nedovoljno njih. Meni su za pravi rat bile potrebne regimente i divizije, a ne ušljivih 100-200 figurica. Ratne su operacije trajale satima. Pogotovo kad bi random bačena deka, predstavljala neko brdo, a njeni "valovi" rovove. Trebalo je barem sat vremena da uopće namjestim sve to skupa prije nego igra počne.
Uglavnom, taman sam posložio jedno 600 crvenih mundira u ratni raspored, te sproću njih Blekove i Markove trapere, kad...
moj dragi rođak naglo otvori vrata od sobe i napravi propuh...moj se bojni poredak pretvorio u papiranti vihor...
Razmislio sam malo o svemu. Zaključio sam da ću sad otić po kuhinjski nož i maloga ubit. Znao sam da ću dobit grdne batine i da će se svi jako ljutit, ali proći će ih.
Pa jebemu, ne može mi to radit...

Nije mi namjera pisat jezive logove. A mislim si da sa distance od 15 godina, log i nije tako jeziv. Al da je ONDA  bio jeziv, e pa bio je. (ne log nego to što u njemu piše).
 
Ne znam koliko među vama čitačima ima ratnika. S obzirom na činjenicu da sam ja tijekom rata bio u tri i pol prava fajta. Oni koji su ikad bili u fajtu, znat će pravilno procjenit tu brojku. Oni koji nisu, da…oni nisu bili.
 
Ovako je bilo. Mi smo držali pola sela. Čejeni drugu polovicu. Između nas, bilo je 200 metara ničije zemlje. Dobili smo vijest da sutra idemo u napad. Sutra napadamo čejene. Tresao sam svih svojih 20 godina od uzbuđenja. Do tada smo uglavnom sjedili po rovovima. KONAČNO idemo naprijed.
 
U jesen 91. bilo je tri frakcije naših. Garda, HOS i MUP, a to je otprilike značilo da se za izvest bilo kakvu akciju treba poklopit puno toga. Poanta priče ja da planiranje kao takvo, tada još nije postojalo. Plan je bio: NAPAD. Ni cilj, ni način, ni rezervni plan, ni kud bježat ako puknemo, ni niki kurac…
 
Prema onom što smo vidjeli i čuli, čejena je bilo možda jedna četa. Imali su nešto minobacača u kukuruzima pored sela. Nikakvog teškog oklopa. Njihovi su tenkovi bili dublje,  10 kilometara u pozadini (Vera i Bobota, stara čejenska uporišta)
Ovaj smo put išli sami. Imali smo jedan transporter. Ja sam bio u njemu na mjestu strijelca – rezervnog vozača. U transporteru nas je bilo ukupno sedam.
 
Krenuli smo u zoru. Mi smo furali cestom, a pješadija uz nas, kanalima i preko dvorišta. Bilo nas je cca 150-200.
 
Počelo je super. Prošli smo našu barikadu, ničiju zemlju i prvu njihovu barikadu za možda jednu minutu. Onda je počelo prštat na sve strane. Neću vas zamarat strategijom vojevanja. Kad si u transporteru, ne vidiš gotovo ništa. Gurneš cijev kroz puškarnicu i roštiljaš napamet. Osim toga, pušane čahure uduraju onog s tvoje desne strane u glavu. Barutni plinovi su toliko jaki da smo svi odreda plakali i imali raskrvarene glave. Kurca vidjeli nismo. Po trupu transportera čulo se ping, dong, zing, bang i sve to skupa. Dakle pucalo se po nama jebački.
Kontam da je pješadija počela lagano zaostajat za nama.
 
E sad se vraćamo na ono vrhunsko planiranje. Došli smo do centra sela. I što sad?  Ne smijemo stat jer smo pokojni; a ne smijemo ni ići dalje, jer su naši zaostali. Pa kud onda u kurac?
-         Ris 20, ris 20! Kud da idemo, šta da radimo? – pitao je netko na motorolu
-         -Naprijed, naprijed , grmio je veleumni planer. (budući da smo vezu koristili i mi i opni, ja si danas sve nekako mislim, da je taj netko s druge strane bio čejen)
Kurac naprijed. Promašio nas je tromblon, pa još jedan. Nije dobro reče Robi –vozač. I skrene desno u neku sporednu ulicu. Sad su manje pucali po nama, kad smo se makli s glavne ceste. Odjednom smo stali.
 
      -     Šta si stao koji kurac, vozi vozi vozi!! Galama…
-         Tišina, prodere se Robi. MIR!!!
-         Šta je?
-         Tenk.
 
Čejeni su vjerojatno čim smo počeli zvali pojačanje. I ovi su upravo stigli. Provirio sam van i ni deset metara dalje stajala je 55-ica.  Ravno na cesti ispred nas. 80-milimetarska cjevčuga bila je uperena u nas. Protiv njega imamo šanse, da vam ne pričam…
 
Muk.
 
Robi digne poklopac vozača i izaže van do pojasa. Čuli smo ga kako govori.
 
-         Eej, ne pucaj, ne pucaj!!
-         Šta je bre? čuo se netko iz tenka.
-         Zajebo sam se…krivo sam skrenuo…reče opet Robi. (isuse)
-         Ajde beži, bre, okreći odma . Mrš u pizdu materinu bre…
 
Nevjerojatno. Poslije sam tek zaključio da je u tenku bila redovna vojska, a ne rezervisti. Jedino bi nas oni pustili iz šaka ovako.
Okrenuli smo se, došli na glavnu cestu i opet ding, zing, dong, bang putem nazad.
 
Toliko o napadu. Kad smo izašli iz transportera, mislim da smo svi bili zapišani. I tek onda smo se počeli trest od straha pomiješanog sa smijehom.

ameri su se ulogorili sjeverno od Save. Njihove su izvidnice već bile preko. Njuškali su gdje će postavit bazu. Glavnina snaga i štab prve okolpne divizije bio je na potezu Rajevo selo - Bošnjaci - Županja.
Nemam neke osobito razvijene poduzetničke instinkte, ali sam bio siguran u jedno. Svi urođenici koji barataju engleskim južno od Save, su davno izginuli ili zbrisali.
Iznio sam svoj plan jednom frendu i zaputismo se u Županju. Na prilazu gradu bila je neka njihova patrola. Kad sam ih upitao gdje je CP, skoro su me upucali. Jer to je vojna tajna. O.K. Pretpostavljao sam da je comand post u nekakvoj školi ili općinskoj zgradi ili tako negdje. I bio je.
Dokopali smo se nekog štapskog sardženta koji je bio zadužen za te stvari. Pristojno sam mu se predstavio i rekao mu da se javljam za posao prevodioca. Malo smo čavrljali. Rekao je:
- Your english is excellent. Where did you learn it?
- I beg your pardon?
-Where did you learn such good english?
- In Englad of course. Where else can a man learn english?
Posramljen, priznao je pregovarački poraz. Dogovorili smo se za 4 000 maraka mjesečno u kešu.
Splendid, rekoh frendu.  Ako ovo potraje, u ozbiljnoj smo vuli.
Prvih nekolilko dana provodio sam ne radeći ništa. Zapravo, bio sam assigned vojnoj policiji na punktu gdje su kontrolirali autobuse, automobile i tak bezveze. Tu sam shvatio da je prosječan IQ američkog vojnika nedovoljan za obavljanje dvije ili više funkcija u isto vrijeme. Recimo, oni ne mogu hodat i žvakat žvaku simultano...prezahtjevno im je to. Ili jedno ili drugo.
Kad su skontali moje potencijale, prebacili su me u štab, te unaprijedili u glavnog prevoditelja komandanta 1. oklopne, pukovnika Fontenota (Greg mislim da se zvao).
Tumarali smo sjevernom Bosnom danima, i upadali u svakakve smiješne situacije. Mada bilo je i onih nesmiješnih, da ne kažem protusmiješnih. Jedan susret s četnicima nikad neću zaboravit. Ali o tome drugom zgodom.
Bit prevoditelj je kul fora. Obični soldati, recimo ne smiju pušit. Ti smiješ. Ne smiju pit alkohol, ti smiješ. Ne smiju izać iz logora bez dozvole. Ti smiješ. Moraju se brijet. Ti ne. Kad uđe oficir u prostoriju, moraju stat mirno. Ti ostaneš sjedit. Što je i normalno, kad imaš veću plaću od tog nekog glupana s West Pointa...
(nastavlja se)

Noćas oko pola dva, polako sam koračao  prema domu. Nije mi se žurilo. Noć je bila tiha.
U Preradovićevom parku doživio sam zanimljiv susret.
Između stabala pojavila se ona.
Autohtona hrvatska kuna. Ne kovanica, nego ona s krznom. Prloazila je svega nekoliko metara od mene. Zastao sam. Stala je i ona i podigla se na zadnje noge. Pogledala me. Dva su joj velika, narančasta oka, zasjala kad su nam se pogledi sreli.
-         Bok krznašu.
-         Bok čovječe.
-         Šta je, ne spavaš?
-         Šta je tebi, tek sam se probudila. Kamo ćeš?
-         Idem doma. Malo sam popio i umoran sam. A ti?
-         Njušim nekog crknutog goluba, pa ga tražim.
-         Aha, da. Ti si kuna…e a jel imaš ti slavuja na poleđini?
-         Molim? Kakvog slavuja? Nisi ti majstore malo popio.
-         Znaš ono kuna – slavuj ha? Šta, ne? Ma nema veze..
-         Nije ti neka fora. Slavuja nisam vidjela već godinama. Uglavnom jedem golubetinu, vrapčetinu i vranetinu. I ono što vi bacate.
-         Jel te nije strah, ovako samu?
-         Šta sama, ima nas ko Rusa, samo ti to ne vidiš. Uglavnom smo gore u krošnjama. A jel nije tebe strah od tvojih, štajaznam, mladih vandala, il murije, il manijaka nekih?
-         A malo. E a jel se ti bojiš parcova? Viđam pristojne primjerke po ulicama…
-         Imaš pravo. Sve su veći. Izbjegavam ih uglavnom. Tu i tamo se sretnemo oko kontejnera. Ako zagusti, ja zdimim. Brža sam. Uostalom, klope ima u izobilju, pa se ne srećemo često.
-         Kužim. Ha, ništa, odoh ja na spavanje.
-         Odoh ja potražit tog goluba. Vidimo se.
-         O.K.

Ja bi dagnje na buzaru. Ja bi da mogu samo onak ležat na ručniku i čekat da mi iscuri voda iz uha. I lizat si slano rame. Ili tvoje. Ja bi da su stijene, a ne da je plaža. Ja bi da je vjetar, a ne da je kiša. Ja bi da je 4, a ne da je pol 12. Ja bi da je petak, a ne da je srijeda. Ja bi vode.
(i ode on i natoči si vode)a jesam si dosljedan baš, kuiš nema kod mene cile-mile, što naumi to i ostvari

Lavice nemaju pravo izbora. One žive na tamo nekom, mokraćom omeđenom teritoriju, love, spavaju i kote mlade.
I onda tođe neki novi lav i prebije na mrtvo onog starog, ili stari prebije njega...lavice ostaju pobjedniku.
Nije mi baš jasno, zašto novi vođa čopora, pobije mladunce. Kao, neću te ja 'ranit, kopile jedno...ko da ih on hrani. On samo spava. I kad ženke nešto zakolju, on ih potjera dok se ne naždere. Sebični glupan.
Al' nije to sad bitno, nego: koga bi lavice birale, kad bi mogle, e to je pravo pitanje. Naime, ima lavova sa crnom grivom, a i onih sa žućkastom...
Tri lavice. Odrasle u zarobljeništvu, u životu nisu vidjele mužjaka. I sad kad su postale prave cure, ljudi im naprave test-probu.
Na nekoj livadi, postavili su dvije makete, skulpture, štajaznam, uglavnom napravili su dva umjetna lava, nazovimo ih žućogrivi i crnogrivi. Namjestili su ih parstometara od tri ženke.
One su ih izdaleka sa zanimanjem promatrale. Umjetni su lavovi bili razmaknuti poprilično...
Ne samo da su se sve tri odlučile za crnog lava, nego su se još i međusobno počupale, kao šta mi diraš frajera...
Lavice su zakon (jer ja sam crn), ne stvarno. Jednom sam čak vidio kak su njih 4-5 odlučile pomoć svom šefu kad su ga napala dva mlada mužjaka. I dobro im dale po pički.
I još nešto. Ako želite privući pažnju lavova, u ZOO odite na rolama...to im se sviđa. Taj ritam kretanja.
Možete im prvuć pažnju i ako bazdite na rum. To im je isto kul. Guraju njušku kroz ogradu i možete ih dirnuti rukom po vrhu nosa. To vam autor teksta baš ne savjetuje. Kao ni perkomjerno konzumiranje ruma.
Jer nitko kome sam ispričao ovo iskustvo, nije niš pozitivno imao za reć.
Jer ako vučeš lava za nos, prije ili kasnije ostaneš bez ruke. Ili jetre. Ili oboje.

Notorious B.I.G. je moj frend. Baš dobar frend. Ima 145 kilograma i izgleda kao ja i još jedan ja što se kilaže tiče...
Al ne izgleda ko sumo borac, zapravo prilično je pokretan, prpošan čak.
BIG ima babu na selu. Baba živi sama. BIG joj tu i tamo vikendom odnese papicu i neke sitnice.
- Tantra, jesi uplatio listić? Jesi popio kavu? Jesi prelistao novine?
- Aha.
- Ajd ideš samnom do tog i tog sela da babi odnesem klopu, ne da mi se ić sam, aj aj ae, šta, provozamo se i šta, ha?
- Buco, pali motore.
Suvozačevo sjedalo je potpuno beskorisno, al ne želim sad skretat s teme...dakle dođosmo u to i to selo i stali pred kuću od BIG-ove babe.
Imali smo što vidjet. Zaključio sam odmah dvije stvari: 1) BIGova baba je pala i ne može se ustat; 2) BIGova debljina je genetska.
U svakom slučaju ogromna je baba ležala na kuhinjskom podu. Nešto je slomila. Cijela je prostorija smrdila na drek i morkaću.
BIG je hladnokrvan tip i odmah je pozvao hitnu. Baba je tamo ležala dobrih dan i pol. Dali smo joj vode i jastuk (nismo je micali jer...znate već zašto).
Rekao sam:
- BIG, moramo je oprat, jebiga ne može ovako zasrana u hitnu.
- Buraz ja to ne mogu.
- Daj ne seri debeli, šta imaš ne moć.
- Ne mogu, ispovraćat ću se.
- Idi nađi joj neku obleku i pomozi mi ju skinut, ja ću je oprat jebemu mater i govnima.
Jadnoj je starici bilo neugodno, ali ja sam bio neumoljiv:
- Baka, niš se vi ne sekirajte. Ja radim u bolnici, i perem starije ljude svaki dan. I to njih nekoliko.
Bilo joj je lakše. Neću vas dalje pilat kak je to prat govna. Uzeo sam gazu i oprao je. Nisam osobito u tome uživao, ali stavio bih joj i puder na ojedenu guzicu, da sam ga imao...
Htio sam vam zapravo reć kak je neke stvari lakše napravit, nego zamislit ili izgovorit.
p.s. potjsetio me na to vlastiti log o konzumaciji vlastitih balaca

-Anatano saizoa ikcu deska? (koji broj trebate)
 
upitala ma krivonoga prodavačica. Bila je viskoka oko metar i pol i imala je facu kao da ju je stavila na šine netom prije prolaska šinobusa. Pretjerujem možda, al ju je definitvno netko opalio lopatom po licu odmah poslije poroda.
-         Tandžu (broj 30 (predpivska faza))
-…brlj bla bla nešto-nešto kagami (ogledalo)
-         Hašte mašte (puno hvala).
 
To je otprilike sve što znam na japanskom. No dovoljno da si čovjek kupi traperice. Dobro, znam još i sajonara, konićiva, sake, jakuza, šogun, daimyo, naginata, gejša, ašigaru, suši, samurai, bušido, nindža, Rocky, terminator 2 i super inframen i Mirko kro kap.
 
Japanci su čudni ljudi. S njima nikad nisi siguran, jer ne znaš što zapravo misle. Smješkaju ti se i kimaju glavom non-stop. To me dovodilo do ludila. A vjerojatno misle da sam barbar najgore vrste, a tu mi se keze ko budala na mjesec.
 
I jedu sirovu ribu. Jebote, kako je to odvratno. I četrsto puta su me upozorili da budem oprezan sa sakeom. Jeste li pili sake? Sake je…ništa. Oni ga svrstavaju u alkoholna pića, iz meni potpuno nerazumljivih razloga. Što je još gore, oni misle da je to oštra cuga. Ja sam popio otprilike dvije boce tog razvodnjenog slatkastog polu-vina i niki mi kurac…
 
I još jedna stvar…kad se obraćate japancima, morate to raditi VRLO usporeno. Nikakva popratna gestikulacija ne dolazi u obzir. Plahi su ko Thopsonove gazele. Ako se samo naglo okrenete prema njima, oni odskoče par metara unazad. Ali ne skidaju osmijeh s lica. Ko da su ga zakucali ekserima.
 
Nikad nisam spavao s azijatkinjom. Ne uzbuđuju me njihove okserice, albaš nimalo. Ne uzbuđujem ni ja njih. Valjda isto zbog okserica.

A righteous infliction of rettribution,
manifested by an appropriate agent,
personified in this case, by a horrible cunt...
ME
Ni ja ne znam primat komplimente. Kad me netko hvali, osjećam se...nedorečen. Neugodno mi bude. Nelagoda. Osjećam neku čudnu, nedefiniranu obavezu prema toj osobi. Nisam si svoj, ako me razumijete...
Ako hoćete izvuć ono najbolje iz mene, morate me grdit i kritizirat. E onda sam na svom terenu. Ovisno o procjeni oponenta, ili bljujem vatru u 26 boja, ili pucam cinizme i sarkazme, ili mu/joj se obraćam preko trećih osoba, ovisno rekoh, o tome koja ga varijanta najviše pogađa...
Ne mislim da je to neka big time frajerska priča, nit kulerski stav. Ja sam zapravo hendikepiran. Da sam kojim slučajem rimski car, dao bih raščerečit sve koji me hvale i klanjaju se. Bi ozbiljno. Ostavio bih na životu samo one što me kritiziraju i one što šute i rade.
Imao bih problema sa sastavom kabineta, moglo bi se reć...dok bi me skontali svi patriciji u Senatu, hrpa leševa bila bi do Vezuva.
Nisam u stanju bit divine. Nisam božansko biće. Ali bih ipak, bio dobar car. Imperator full time. Reforme koje bih proveo bile bi revolucionarne. Sve bi štimalo. Okružio bi se nekolicinom pametnih, nekolicinom konstruktivnih i s dva-tri vojskovođe.
Neki od vas s iskrice bili bi inaugurirani na visoke funkcije. Dobili bi neke provincije, da niste baš bez kinte, (a netko bi morao i idućeg cara rodit)
Naravno, ostavio bih na snazi i brojne tradicije...da ne navučem bijes Jupitera, Marsa i ostalih frajera. Tipa orgije. Gladiatorske borbe. Utrke. I naravno ratove. Čekaj o čemu sam ja zapravo počeo pisat...ah pobjeglo mi...

Bio sam mokar i prilično žedan. Bez obzira što je bilo kasno popodne, odlučio sam popiti kavu i puno hladne vode.
Bilo gdje. ODmah.
As I walked into a bar and imediately, I sensed danger. Tako mi i treba, pomislih. Kad ne biram birtije, nego ulijećem ovako bezveze u prvu do sebe.
Konobar je bio grozan tip. Imao je ogroman stomak i nije mu se dala kuhat ta kava, meni. Kava je bila grozna isto kao i on. Vodaaaa je bila hladna i bilo je je puno. Nije rekao izvoli  (a kamoli te), samo je stavio to na šank.
A jebemu. A ima ta neka čudna stvar kad muškarac sam ulazi u birtiju u kojoj nikad nije bio i naruči neku cugu. ZApravo sve bi bilo u redu, da sam naručio, recimo pivo. To je općepoznata i moralno prihvaćena situacija. Frajer je dakle žedan, i pije mu se pivo. Nema se šta tu puno razmišljat. Daš mu pivo i ostaviš ga na miru. Ali... On naručuje kavu i vode. Pih, em ovdje nikad nije bio, em pederčina pije kavu u subotu poslije podne. Možda nekog čeka? Vjerojatno je murijak. Vjerojatno sluša što mi pričamo i javlja SVOJIMA. Druker. Pizda.
A što ću sad. Na takvo mrko okruženje, jedino što mi je preostalo, bilo je da se i ja smrknem i napravim najljuću facu što mogu, te srknem tu kavu koja mi se nije pila in the first place. Pila mi se voda. Al ne moš naručit čašu vode samo. Nisam ja tamo neki klinac koji igra nogomet na livadi, pa je samo žedan.
Kava je bila toliko grozna, da sam odlučio ne popit je. U tom trenu, ulazi u birc neki tip i sjeda pored mene. Skladno građen, pravilnih crta lica. Imao je velike smeđe oči i bistar pogled. Oči su mu bile najljepše oči koje sam ikad vidio u muškarca. Cijeli taj sklop zračio je nekom čudnom pozitivom. Inteligencijom.
Vidio je kako sam odgurnuo šalicu kave.
- Šta fali toj kavi? upitao je.
- Kave. kratko sam vratio.
- Mladene, daj čovjeku novu kavu. obrati se lijepooki konobaru.
- Hvala ne. Radije ću još jednu čašu vode.
- Šta si ti neki putnik? Jel si iz Francka? upitao je čovjek zvan Mladen. Mi ovdje držimo Segafredo.
- Nisam putnik. Ne razumijem se u kave. Ova je odvratna i to je sve što znam.
- A šta bi ti frajeru za šest kuna? Oš i desert možda? opet će Mladen.
Nisam rekao ništa. A mislio sam reć' pa normalno da je odvratna kad napraviš 200 kava iz kile, a ne 140 što je po normativu.
Stavio sam šest kuna na šank, dovršio vodu i izašao van.

Phew. To vam je kad imate osjećaj da vam srce ne udara. Da je na mjestu gdje bi ono trebalo biti, jedna obična rupa. Vakum. Velika praznina u centru tijela.
I umjesto da iz tog centralnog dijela buči život ka van, taj vakum usisava ostatak tijela unutra. Šrinkidž.
Osim toga, kad ste u takvom stanju, manje psujete. Rečenice su vam hladne i odmjerene. Pozornije slušate ljude, iako ste potpuno odsutni.
Ako ste često u takvom stanju, odajete dojam osobe koja točno zna što hoće, i koja to dobro radi. A misli su vam u lanenom šatoru na pola puta između Samarkanda i Babilona.
A zapravo vi biste si najradije uštrcali makar i pjenu za brijanje u taj prostor, samo da ne bude prazan, da bilo kako spriječite imploziju.
Ne brinite. Do toga neće doći. Iako bi trebali biti na oprezu, jer ste spremni učinti velike gluposti. Istini za volju spermni ste i na dobre stvari.
Samo nemojte sjediti na mozgu i razmišljat guzicom, jer se na taj način, od hemeroida umire.
 
 

Pa dobro, što i ako sam pojeo balac? Jebiga moj je. Balac to sam ja + malo nikotina i prašine. Moš mislit...
Vi naravno nikad niste pojeli vlastiti balac, jebem vas u iskrenost. (a kako uopće znate da je to bljak i fuj, ako to ne radite?)
Vi serete saibabina keramička jaja, pišate kroz svilenu gazu, iz karijesa čačkate bisere...osim toga u životu još ne podrignuste, a kamoli prdnuste. O ejakulaciji grlom da ne govorim. VRLO ste mi che che.
E moji čečeni.
p.s. Jebi se.
p.s.s. Ah, razočaran sam.
tupi.tues. I tužan, jer sam naslov loga. Sve je uzalud bilo. To što mi se sviđaš jedino ti, bundevo.