srp mog djeda antuna

 
a di me nađe...prvo naletim na tipa koji izvrsno poznaje pseću psihu. nije jedini. obično pravi poznavatelji pseće psihe imaju jako velike pse. to su oni koji uvijek kažu: neće vam on ništa.
isto tako, osim svog psa, jako dobro pzonaje mog psa. on nekako zna da će u slučaju njegovog psa moj pas napravit iznimku i neće skočit na njega i zalajat. on zna da moj ustrašeni, slijepi pas neće osjetit se ugroženo od strane njegovog velikog i da neće reagirat kao šta reagira na sve čega se boji.
lajanjem.
isto tako zna da će i na možebitno lajanje moga psa njegov pas od 40 kila reagirat dobroćudnim lizanjem i susretljivošću.
onda, pet koraka dalje naletim na oca s kompleksima. koji su se manifestirali na način da je djetetu od sedam godina obećavao pljuske ako se ne skoncentrira i ne šutira tu loptu u određenu točku na zgradi. isto tako mu je obećavao pljuske i višestruko ponavljanje šuta ukoliko promaši cijelu zgradu.
što se malom često događalo.
osim vlastitog djeteta, odlučio je i na meni ispucat svoje frustracije uzrokovane deficitom majčine ljubavi u ranom djetinjstvu, nerealizacijom svojih mladenačkih snova i očevim penisom u anusu za njegov petnaesti rođendan.
strahovito mu je, naime, smetalo što moj pas sere po livadi na kojoj se njegov sin igra. tj. na kojem igra NJEGOVU igru. ja sam u načelu ZA skupljanje govana cucaka, ali mi nema smisla da to radim ja, a onih ostalih 50 vlasnika pasa u kvart ne.
tako da se obrecnuo da šta puštam psa da tu sere i da šta ne odem dalje. i pokazao rukom neodređeno prema sjeveru.
ja sam imala više komentara, tipa:
gdje? do cmroka?
a jel vi mislite da ljudima u prizemlju ne smeta što im vaš sin nabija loptu u zid?
a gdje ćete vi bacit tu cigaretu?
ja mislim da su vaši problemi dublje prirode od govna mog psa
i slično. ..no nisam ništa rekla. pogledala sam ga i gledala malo. osmotrila si unutrašnjost i vidjela da nemam snage za to. toliko sam tužna da se talim unutar sebe i uskoro ću nestat. toliko sam puna ispizda da sam se bojala počet. išta. s njim. kontala sam da ak počnem da neću moć stat. da neće na jednoj rečenici završit. kontala sam da bi mogla doć do njega i zviznut mu šamarčinu. onda on meni. onda bi ga nogom počela šutat. izgrizla mu vrat pokušavajući probit žilu kucavicu. stisnula mu đon tenisice u jaja. smrskala mu čeljust.
a nakon toga bi umrla. za ozbiljno mislim da bi. ne bih mogla više skupit atom snage da se dignem, skupim psa i odem doma. ostala bi tamo ležat dok ne dođe netko iz bolnice i ne odvede me na obdukciju.
tako da nsam rekla ništa. nego ga samo malo gledala razmišljajuci o svemu tome.
na šta je on pitao da šta se pravim pametna.
kao, šutim, s rukama u đepovima i gledam ga i sad se pravim pametna.
vrlo je lako pravit se pametan. očito.
šutke i oma si pametan.
 
ma.
 
 

Nije lako na tvome planutu...primaju li i hasamane?

ovo ti je jedini dosadna blog ever, al je zato ovaj dole s planUtom popravil sve.

PLANUT-genijalno.

Znaš kako kad dugo poznaješ pjegavu osobu više ne primjećuješ njezine pjegice? E, ja više ne primjećujem tvoje tipfelere. (Osim kad mi je fora zezati te zbog njih.) A frajera bi trebalo prijaviti socijalnom. Koje opet ne bi učinilo ništa. Nda.

... čorba.

hmm, a da s deckom setas psa? Pomaze u mnogim situacijama, pogotovo ako je celav i nabiladan i u crnom...