srp mog djeda antuna

 
srele smo se planirano u jednoj od zagrebačkih ulica s namjerom da lutamo besciljno gradom.
kolajah, kaj ideš na izlet? - pitala je ona podjebavajući.
to zato jer sam imala ruksak na leđima koji inače nosim na jednodnevne izlete. (uzgred samo da kažem, to je nadjebilniji ruksak koji sam si IKAD priuštila)
oslovila sam je, pa napravila dugačku stanku sa pogledom uprtim u daljinu i onda sporim, tihim i razmišljanjem bremenitim glasom (?) rekla:
ana...cijeli moj život je izlet.
 
istina, to sam rekla da nešto kažem. al, kad sam kasnije malo razmislila o tome, skužila sam da nisam uopće bila DALEKO od istine.
ako se izuzmu one faze duboke depresije:D
 
na svakoj razini školskog sustava imala sam po jednu anu. sa svim tim anama sam bila dobra. onako, ne u-prolazu-dobra. neg onak za ozbiljno. kao , dobre smo si, kuiš, eae ae. hihihi.
mene prate ane u životu. svaku promjenu sredine moja ličnost poprati žestokim autizmom. i onda od nekud dođe Ana i ja procvjetam u svom sjaju svoje druželjubivosti.
tako da se ne plašim promjene okoline u vidu radnog mjesta. jednostavno ću si nać anu, sjest pored nje u zbornici i ne odvajat se od nje. a ne da budem asocijalna godinu dana pa da se tek onda skužim s njom.
šteta vremena.
eto tako ću napravit.
 
 

fora teorija, ignoriraj ove ispod.. :))

Gle, stvarno...i ja u zbornici imam anu :)

"oslovila sam je, pa napravila dugačku stanku sa pogledom uprtim u daljinu i onda sporim, tihim i razmišljanjem bremenitim glasom (?) rekla:


ana...cijeli moj život je izlet."

Ovo je odlično. I što je najbolje, sigurna sam da je na dlaku tako bilo. :DDDD