srp mog djeda antuna

ovo je bila klasična kolajah-scena.

bijah danas na ultrazvuku. ne, ne muzičkoj grupi o kojoj vjerojatno nitko ništa ne zna, tako da je ova digresija sasvim suvišna, neg na onom pravom.

i tako čovjek mene odultrazvuči. i pokušava chit chat uvijek neki nabacit (zato jer tam uvijek izgledam ko usrana grlica pa da me opusti valjda), ali ja ŽELIM bit usrana grlica i ne želim potiskivat to i baš mi je lijepo tamo bit u identitetu usrane grlice i ne pada mi na pamet zabavljat njega svojim pričama, a bogami ni sebe vlastitim unutrašnjim monolozima.

i završi on šta je trebao zavšrit i ja se dignem i .. i trknem laktom tastaturu ultrazvuka mu, na šta kažem:

-oh! oprostite

a on me upitno pogleda, jer nije skužio da sam trknula.

nije skužio do naredne sekunde kada su se na monitoru mahnito počeli zatvarat svi mogući prozori i slike hihihii

na što se ja, a šta ću drugo, počnem smijat veselo ko malo dijete, velim kroz smijeh:

"jel to znači da sam vam uništila sve šta ste do sad radili?"

i zavalim se samoinicijativno natrag.


hihi. ajebote. jesam shizofrenična. bogami jesam.


bok, kolajah! - o, bok, kolajah

klasična kolajah scena. ah ta samodopadnost.

šta je tu samodopadno, bogati

nemoj se nervirati. bitno je da te roditelji vole i prihvaćaju takvu kakva jesi.

pa nije samodopadno. šta nije žalosno da je moja percepcija mene TAKVA?

ja se strašno bojim tih ultrazvučenja i rentgenašenja. da mi ne fali koji organ ili slično.

Meni je malo bed kad dođem nekom u goste, a oni sakrivaju kablovinje od mene i čaše prinose sredini stola :)

jel se treba ovom smijat,plakat ili preskakat?

37,2°C.

cim,:DDDD