srp mog djeda antuna

jucer su mi pred ocima poceli gmizat palukavci. zznate ono kad zatvorite  oči pa vidite neke šare plavkaste i zelenskate? e, palukavci su te neke vrste, samo sta nisu šare neg izgledaju ko punoglavci i crni su, a repovi su im malo kraći od punoglavaca i blješte sjajnom svjetlošću.  i pojavili su mi se kad sam iamla otvorene oči :) puno njih na sve strane su gmizali. hitro. ne znam čemu da ti pripišem, al mislim da sam bila blizu nesvjesti. tako nesto mi se znalo pojavljivat u ono doba kad sam bila sklona zauzimanju horizontalnog položaja na javnim mejstima bez najave. al nisu bili toliko definirani koliko ovi. to su eventualno bili neki palukovci s ne bas razvijenim identitetom. enivej. jucer mi je , realno, bilo lose. fizički. i mozda su se zbog tog pojavili. makar, bilo mi je i prije na taj način loše pa mi nisu dosli.a mozda sam se ja zbilja poslije njihi onesvjestila, al nisam skuzila??mozda ja ovo sad uopce ne pisem za istach neg u nesvjesti mi prolazi kroz glavu slika mene kakja pisem blog. a mozda sam ja lik neke lose igrice koja se dila ispod pultova zbog opscenih sadržaja koje vlast ne tolerira? i mozda me netko sad igra. mozda sam ja neki uvrnuti lik simsa??
uglavnom. ponekad mi fali vunica. to je ono šta vidite krajičkom oka, ali ga ne mozete fokusirat. ne znam kloiko ljud to ima. ja i jedan dečko smo to imali. sad, ne znam dal ljudi lažu da to nemaju, ili stvarno nemaju. al mislim da odredeni postotak njiho to ima al se srami rec jer ce ljudi mislit da je lud. a taj decko je isao kod okuliste i okulust mu je rekao kako se zove to kaj ima, tak da to postoji i zatom, dragi moji oni koji imate vunicu, ne morate se sramit, niste ludi, samo imate problema s očima. s tim da to i nije neki problem s obzirom da vas ne ometa da gledate i vidite stvari. palukavci su ono oko čega se trebate brinut. vunica je benigna i uvijek spremna na druženje.
 
 
 
 
 
 
 

cica to ti je od kompa :P ja sam jednom dugo blejala u monitor, neki seminar pisala danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i danima i nocima i (uglavnom, jako dugo:)) ) pa sam vidla ljubicaste zmije kak mi iz tenisica sparkiranih pored sto,a izlaze. nisu bile vjerne zmije, al svejedno, čovjek bi ocekivao da cu se strzat, mislim, nije da mi cesto (nije da IKAD je) mozak projicira slike tamo nekih zmija. ipak, bila sam preumorna za reakciju:) jedino me cudilo da koliko ih to stane u vrazju tenisicu:)))))

"kad su me obeznanjivali enebilimi". ja uopce ne znam koji komentar da na ovo stavim. zbilja ne znam. kad su me obeznanjivali enebilimi...??.isuse, zvuci ko da si pao u neku jako duboku grabu na glavu i sad pokusavas objasnit sta ti se dogodilo...hihihihi

putnik..:)...aaaaa to:) a ja sam enebilimi dozivljavala kao imenicu...a kad sam ogranicena, sta mogu:)

to si onu masku dobijo? jer mene su s iglom fino umrtvili.sto je bilo lose. jer su mi tako usta bila otvorena i slobodna za lajanje. pa kad je kolicina supstance u krvi dosegla razinu jednaku onoj kad sam malo pripita, pocela sam baljezgat gluposti. zadnje ceg se sjecam je da su se pogledavali i cerili se. s tim da i oni nisu bili bas normalni. mislim, sta da mislim o doktoru koji prilazi stolu sa dva noza i vidi mene kak se tresem (A ZAŠTO SE TRESEM?? jer mi glupa doktorica nije dala tablete za smirenje koje je svima dala, OSIM meni) i veli onim bosanskim naglaskom- š'aaa jee??? frkaaa pan'ka, aaa? - ,,,:))ahhh sta bi dala za jos jednu dobru anesteziju.meni je poslije sve bilo jako smijesno. dok me nije pocela bolit glava:) ah. al nije bilo palukavaca.