Laprdarij

Svako zlo za neko dobro.

Zlo je kaj sam se polomila. I naravno trebala mi je fizikalna (koja riječ – fizikalna! Kemikalna, etikalna..) terapija nakon toga. Prije tog loma mislila sam - kaj, slomiš kost, daju ti gips, izdržiš gips, skineš ga, i život se nastavlja ako je sve dobro zaraslo. Ali klinac. Skineš gips i onda tek počinju muke. Ono u gipsu je bio raj zemaljski naspram ovog poslije. Poslije počinju muke po Coco.

A fizikalna terapija je nešto najbolnije što sam prošla ikada. Porođaj je bio bolan, ali ne na taj način. Za porođaj sam znala da mora boljeti, znala sam i da želim prirodno roditi i osjetiti tu bol, i ta bol sigurno ima neku funkciju u cijeloj priči, i za dijete i za mamu. A bol pri fizikalnoj terapiji je nešto - neopisivo. Inače me ništa ne boli, niti glava, blagoslovljena sam po tom pitanju. Po nekim pokazateljima zaključujem da imam viši prag boli. Ali ovo na terapiji je prestrašno.

E, sad, i ja se volim junačiti, što jest, jest, pa ne može meni ta bol ništa, jel. Ali u ovom sam slučaju pristala na analgetik, što je za mene čudo. Ne pijem lijekove inače. Nikakve. Ali analgetik nije djelovao. Taj dan mi se činilo da me još jače boli, ukoliko je to uopće moguće. Pa sam odustala od analgetika.

A onda sam mozgala kako sama sebi olakšati bol, jer ju moram trpjeti ako se želim vratiti u funkciju. Isprobavala sam razne stvari. Ima jedan homeopatski lijek koji mi je pomagao do jedne mjere, tj. bol bi postala podnošljivija, ali to je bilo daleko od ne-boli. I nekako spontano sam počela kontrolirano disati. Kad bi me stisla bol, i krenuo znoj na čelo i leđa, u tom času sam trebala izdahnuti. I pri tome zamisliti kako se bol rasplinjuje. Istovremeno sam se trebala i potpuno opustiti, što dobro ide uz izdisaj. Malo po malo, i razradila sam tehniku da mi je bol postala prilično podnošljiva. Kad bih zaboravila ritam, osjetila bih bol u punoj snazi, što je značilo da tehnika disanja ipak bitno ublažava bol. Daklem, sve je u glavi.

Prije porođaja su me učili nekakvim tehnikama disanja, ali sve je to bilo bez veze. Nisu mi rekli najvažnije. Ili nisam čula.

Tehniku disanja sam toliko dobro razradila da mi je jedan tip na terapiji s divljenjem rekao da bi većina muškaraca koje on pozna (a to su muškarci koji se bave borilačkim vještinama) pala na pod od takve boli. On kuži nekakve bolne točke na tijelu i kako nekoga stiskom na neku točku potpuno uzeti u kontrolu.

Dakle, jogu si sigurno izmislile žene. Pri porođajima. Ili neki jadnici koji su trpjeli silne boli na fizikalnim terapijama.

jbt, kaj si ti mazohista...najprije si se polomila kako bi mogla trenirat...jogu?

Viš, sad bi mogla probat i ono SM ili kak se već zove..

bdsm...ili možda bdms....ili možda bolje samo sms? ups, zaboravila sam mms....

droga je efikasnija, ne zajebavaj

Uglavnom da si uspjela. Kod mene je joga završila učvoravanjem ;-) jedva su me odčvorili...I odustala sam...
A naučih sada da moram naučiti pravilno disati :-)