parablog

ležali su uznojeni na krevetu.
zrak je bio težak i nepomičan.
zidovi i žaluzine su zadržavali
sunčevu svjetlost
ali ne i toplinu.
teško disanje je bilo uronjeno
u zvučni zid složen od
tisuću usplamtjelih cvrčaka.

zadovoljna?
je li to bilo to?
upitao sam
gledajući strop.

aha
odgovorila sam.

onda nije šteta za krevet
rekao sam.

nasmijala sam se i pogledala ga.
gledao je strop.

gledala ga je.
onda je i on pogledao nju.

o čemu razmišljaš?
upitao sam.

htjela bih da mi kupiš mačića i zečića.
obećao si
rekla sam.

dobro.
kada Rebeka umre
rekao sam.

nemoj to govoriti.
Rebeka neće umrijeti
rekla sam i odvratila pogled.

naravno da hoće.
i mačić i zečić će.
i mi ćemo
rekao sam.

zatvorila je oči i šutjela.

znam.
samo nemoj to govoriti
rekla sam.

zašto ne?
upitao sam.
to niti ubrzava
niti usporava stvar
rekao sam.

prekini
rekla sam.
šuti
rekla sam.

šutjeli su neko vrijeme.

dobro.
Rebeka neće umrijeti
rekao sam i stavio joj ruku na trbuh.
dobro?

maknula je njegovu ruku s trbuha
i okrenula se zidu.

nemoj govoriti o tome
rekla sam
gledajući zid.

dobro.
neću
rekao sam
gledajući njezina leđa.

dobro?


pintarić: divovski koraci




ajd bok.

bok