Pa je li to tako teško...
Pogledaj ga u oči,čujem netko mi govori i ne obatirem se.
Spuštenog pogleda borim se s nepoznatim glasom.
Nepoštena borba-on je toliko slabiji od mene,
nema izgleda.Borim se ja,on se bori,komeša se ,želi
raširit svoja krila,poletjeti i zagospodariti mnome.
Vežem mu krila čvrsto,bez svijesti tko sam.Pogled mi
je izgubljen među palim listovima ispod jedne klupe
tuđeg grada.Mrzim ih.Ni po čemu posebni ukrali
su mi ono najvrijednije šta mi je taj trenutak nudio.Glas
se oslobodio,sretan što je uspio ali trenutak kratko traje.Glas
se izgubio u sreći i umjesto da on zagospodari pogledom ,pogled
zauzda strah.Spuštam glavu i sljedečih minuta živim od pogleda.
MIsli se roje,nemogu nači mjesto jer je ono posljednje zauzeo
pogled.Misli i riječi su nedostojne pogleda.Nešto tako lijepo
a tako zastrašujuče.POgled otkriva biče.Gola sam pred pogledom.
Nisam spremna za pogled.Netko je rekao -oči su ogledalo
duše...I taj je osjetio ono što sam ja tada.Iskazao je poštovanje
pogledu.Ali on sretnik,nije zauzdao glas,pokorio se pogledu!Sreču
sam dobila na dar.Pa zašto je ne uzmem?Možda jer je dar zamotan
u pogledu....
15.02.2005. u 14:45 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar