parablog

da nisam danas našla dorin dnevnik, riskirala bih saznanje da nismo sami. ide ovako: jutros sam se probudila ko najgora budala i odmah sam se javila na natječaj (...) izvukla sam pitanja i radi koncentracije popela se na ozračje, a orkestar HRM je svirao koračnice. najviše su aplauza dobili za kompoziciju "beskrajno je more", čiji tekst glasi: "patkice, patkice, patkice češljaju kosu prema dolje, najljepša su naša polja, bit će bolje, bit će bolje" (...:) kad sam došla kući, na vratima je stajao ljubiša dalanović, a malo dalje, reklo bi se, potpuno nezainteresirano stajao je pitagorin poučak. prišla sam poučku, zagrlili smo se i ja sam rekla: "da li se sjećaš?". oči su mu se zacaklile, gutao je pljuvačku, zatresla mu se brada, a onda je eksplodirao. dalanović se bacio, pokupio katete i hipotenuzu, a meni je rekao: "eno ti kvadrati i gibaj!".

đermano je super. šta jest jest. :)