Muškarci i žene...i nešto između

Ali kaj sad, ak' može Medonjo napisati karticu teksta više, mogu ja barem dvije. I naravno, biti kratka. Sažeta. Jezgrovita. Baš kao i on.
Uostalom, imam bolju predispoziciju od njega. Onu anatomsku. Genski uvjetovanu. Hormonalnu.
Samo, za razliku od njega mogu se pozvati na olakotnu okolnost kao žensko jer sam žensko, pa se podrazumijeva da je žensko, uZ sve to kaj je žensko, i lajavo žensko.

Kad sam bila mala, bila sam šutljivo, povučeno dijete. Čak je i moja teta bila zabrinuta da li ću ikad progovoriti.
Bila sam poslušna na prvu. Kad sam čula. Ili htjela čuti. Osim onda kad sam rekla „samo malo“. A to malo bilo je malo više od malo i obično završavalo maminom drekom: „Koliko puta te trebam zvati?“.
Danas, hm....moje muško me zna pitati: „I, to je sve? Imaš još kaj za dodati?“ Ali obično to tak' veli da se jednostavno nemrem na njega ljutiti. Dobro, mogu se malo naduriti, onak' ritualno, da slučajno ne bi pomislio da ću prihvatiti njegova komunikacijska pravila.

E, volite li vi kad ljudi šljakaju po pravilima?
Ja da. I ne. Kako kad. Ponekad mi treba da znam unaprijed kaj bu se dogodilo. Kajaznam, nekakva sigurnost u informaciji za koju znam da neće ostati bez realizacije.
A opet, može biti i zamorno brojati korake, a točno znati koliko još treba do tam di idemo.
Vjerojatno da i ne ovisi da li mi se taj dan jede nekaj slatko, kao nutella od koje mi je uvijek muka ak' u sebe utrpam žlicu viška. A uvijek utrpam. I sretna sam ako je riječ samo o jednoj.
Ili jede slano, kao Medonjini čvarki. S lukom. I bijelim kruhom.

Najbolji kruh koji sam jela bilo je davno, kod Nikole u Zelendvoru, poslije jednog od jesenskih sajmova.
Sjećam se da je bio zadnji dan, mi curke umorne od cjelodnevnog štrapaciranja po štandu, od smješkanja, uvlačenja trbuha, slušanja gluposti i ignoriranja pogleda koji se čak i nisu skrivali, a bili su znakoviti.
Topli kruščići ispod peke. Želudac jadno zalijepljen za leđa. Maniri dame koja malim zalogajima pokušava riješiti veliku glad. I savršena teletina ispod peke.

Ne znam kak' vi, ali ja, kad sam gladna, nervozna sam. Sve me smeta. Svi me smetaju. I sama sebi idem na žifce.
Ali, u stvari, ne volim baš pretjerano mirne ljude. Kajaznam, ne znam s njima. Djeluju mi emotivno autistični. Čak ponekad i iritantni u toj svojoj ravnoj crti. Onak', dosadnjikavo inertni.

I moja Nuka kad je gladna, postaje zvijer. Prava. Iskonska. Razvuče čubice u drečavo mijaukanje. Spusti čupava vuha. Nakostriješi rep do forme onog šarenog čuda za čišćenje prašine, visoko ga digne u zrak, mislim rep, i krene s počasnim krugovima oko nogu, tuđih, najbližih friškom mesu, mijenjajući smjer.

Ne bih mogla biti vegetarijanka. Vele da je 0-ta grupa najstarija. I mesožderka. Volim ja i ribe. Prije sam njih naučila jesti nego piceke. Ali ne volim muzgavce. Ni lignje mi nisu baš nekaj. Onak' k'o i goli šampinjoni. Stiroporasti.
Volim školjke. Na gradele. Tek toliko da se malo otvore. Kap dvije limuna i dobar tek.
I ne volim prokulicu. Predozirala sam se jedne godine s njom, kad smo doma, iz štosa napravili vrt. Rodilo sve ko blesavo. Fućkaš ovo kaj kupimo na placu. Nemre se usporediti s ubranim paradajzom, malo protrljanim u majicu i zagriženim ko jabuka. A tek paprike. Mirišljave. Pucketave pod zubima.
Još nekaj ne volim – kad pečem palačinke, a moji kućni potrošači, prije pojedu prethodnu nego kaj ja slijedeću okrenem. Fakat nije fer. Prema meni, ma koliko god s guštom mljackali.

Volim ljude koji uživaju u klopi. Kojima hrana nije samo nužno zlo zadovoljavanja gladnog nagona i mehaničko punjenje želuca.
Ne volim one koji brljaju po tanjuru. Prebiru. Pa se nalakte o rub stola i jednom rukom podboče glavu. Piju vodu u pauzi, valjda da lakše pogurnu zalogaj koji stoji na pola puta. Nikak' dolje, a nepristojno ga je ispljunuti. Ili bilo bi pristojno da nitko ne vidi.

Pričala mi je frendica da je njen Matija, kad je bio mali, znao kihnuti punim ustima nekakve nedefinirane klope, mekano-tekuće, ali uporne u ostavljanu tragova svog postojanja na njenim majicama. Ne vjerujem da je to radio namjerno. Premali je bio za to. Ili nije?

Znate kaj je meni onak' malo čudno – gledam nekog, vidim mu godine na faci, u hodu, stavu, čak ne moram ni čuti kaj govori, i znam koliko je star, ali svoje ne doživljavam.
Možda fakat ima nekaj u pričama o starim i mladim dušama. A možda se s godinama počnemo ponašati onak' kak se i drugi ponašaju jer lakše je uklopiti se nego stršati, čak i u gužvi.
U stvari ne znam kaj je gore, kad ljudi puste da ih samelju brojke iz osobnih dokumenata, pa postanu slika i prilika svojih vršnjaka, za koje su u mlađim danima govorili – nema šanse, ili zaborave na njih, na godine, pa malo puno odlutaju u krivom smjeru.

Pitam vam ja u petak murjaka ispred Klovićevih – kaj samo ravno do Ilirskog, pa do Zvijezde? Lijeno se pomaknuo par cm, tek toliko da prebaci težinu s jedne noge na drugu, namjestio ozbiljnu facu jer ozbiljnost situacije u elementarnom poznavanju grada to od njega i traži i odgovorio je da nije iz Zagreba.
Nemam pojma da li sam blenula u njega, ali znam da sam pokušala uhvatiti srebrni golf za kojeg sam pretpostavljala da zna kam' ide. Možda tam' di i ja. I je, samo na križanju, on je produžio ravno, a ja desno, na semafor. Mislim, mogla sam i ja ravno, ali bi se onda vozila barem 5 km dulje i došla s druge strane.

Sad sam se sjetila jedne od svojih blamaža, iz vremena dok smo on i ja bili službeno na dvije adrese, njegovoj i mojoj, točno udaljenoj po Nokia navigaciji 8.8 km.
Zima. A zna se da se zimi na 4 kotača ne ide uz moju ulicu. Osim onih koji nemaju pojma kaj znači sklizava strmina, ali doznaju na teži način.
I tak', cupkala sam na mjestu jer sam k'o za vraga došla ranije nego obično, a to znači da sam došla na vrijeme. On je kasnio jer je, naravno znao da ću i ja kasniti, pa se nije žurio. Čekala sam ga sa zagnjurenim nosom u vunenom šalu, dalje cupkajući.
Ne sjećam se da li sam nekaj mrmljala, njurgala, ali poznavajući sebe i svoju ljubav prema promrzlim prstima i sigama iz nosa, ziher jesam.
I eto njega, konačno. Crveni golf, na starom mjestu. Uvalila sam, na brzaka, dupe na toplo. U međuvremenu skidajući rukavice i odmotavajući se, počela ..“Pa di si ti? Kasniš! Smrzla sam se k'o jedna stvar. Malo je falilo da se okrenem i odem doma.“
Sva sreća da mi je nos curio i da baš nije bilo zgodno da ga onak' šmrkava poljubim prije nego ga obrišem, nos mislim, jer...
Bilo je čudno kaj je šutil. I nije smotal auto prema gradu.
Ali i nije bilo čudno. Jer to nije bio njegov auto. Kad smo se pogledali, ne znam tko je bio više iznenađen onim kae videl – luda baba koja se uvalila u krivi auto ili ja, vidjevši pol' metra od sebe nepoznatu, mušku facu.

Meni s nepoznatima ni problem pričati, čak i više od uobičajenog i nametnutom prilikom izgovorenog pozdrava.
Ali ne volim se baš, na prvu, rasprostrt u svim smjerovima. Moram priznati da ne kužim takvu potrebu za intimiziranjem. Ono, mam ispričam sve o dječjim bolestima koje sam odvalila do polaska u školu, pa do nalaza zadnjeg PAP-a testa.
Ali ajd, ako netko ima dane otvorenih vrata 30 dana mjesečno, i ni propuh ga ne smeta, zakaj ne, kaj ne?

U stvari, nemam pojma kaj mi je. Samo sam vam htjela zaželjeti dobar početak tjedna, ali k'o za vraga Medonjo me je povukao za jezik.
I fakat, čudim se sama sebi jer ni inače puno ne pričam. Zapisi su mi u par riječi jer sve bitno ionako je sažeto. Reducirano.

Vele da je i rečeno. Napisano.
Ispada po tome da se samo vrtimo u krug, ponekad svjesni zbog vrtoglavice koju osjećamo i kružno-lelujavo-mrdanim predmetima ispred nosa, a ponekad i zbog istih, već nekoliko puta viđenih oznaka sa strane. Čak i ljudi.
A ponavljanje bi kao trebalo biti utvrđivanje gradiva? Mo'š mislit kak' je super ponavljati svoje i tuđe gluposti!
Ali kaj sad, ak' smo svjesni svoje, lako za nju. Glupost. Možemo ju pokušati zgurati nekam di bu bila manje vidljiva ili poništiti pokojom pametnom.
Ali ak' nismo, e onda nastaje frka. Obično nosić zapara koji oblačić, pa i spoticanje o kamenčić može biti pogubno ako se istim tim nosićem zaruje, ni malo damski, po podu.

A kaj se tiče gluposti, nekak' mi se čini da glupi ljudi imaju veću potrebu naglašavati kak' to nisu, nego kaj pametni žele pokazati kak' to je su.
Vidljiv problem, mada ne svima, pogotovo ne njime, nastane kad glupost, u pokušaju da bude manja, nadogradnjom postane samo veća. Nadosjedne k'o lego kocke jedna na drugu i sasvim solidno učvrsti temelje za slijedeću.

Jedna od gluposti koju sam napravila u zadnje vrijeme je...Razmišljam. Nemrem se sjetiti. Možda bi se netko drugi sjetio brže. I podsjetio me.
Ne znam da li nam je s odmakom nečega lakše se prisjetiti, bez emotivnog grebanja po površini da se dođe ispod te površine. Onak', činjenično opisati kak' je bilo, bez dodatnih, osobnih komentara.
Muškarcima je jednostavnije. Čini mi se da su više fokusirani na bit, sve ostalo je nevažno. Ili manje važno.
Nama nije. Pamtimo kaj trebamo i ne trebamo.

Ste ikad zaboravili nečiji rođendan? Ja jesam.
Do tog dana sam frkala nosom ak' je netko preskočil meni bitan datum, rođendan, godišnjicu, bilo kaj drugo. Ono, mislim, kak' možeš zaboraviti? Nema objašnjenja. Opravdanja. Naknadnog iskupljivanja, čak ni s kamatama.
A onda jednog lijepog dana nazovem frendicu, klepećemo par minuta, vraga par minuta, pol' sata i skužim po njenoj spiki da joj je taj dan rođendan, a ja zaboravila.
Zemljo, otvori se!
Tu ženu volim kao sestru, e da, tu sam je upoznala prije 5 godina, i baš mi je zbog toga bilo k'o cucku žal. Ne zato kaj sam je na Iskri upoznala, nego zato kaj sam ispala senilna tuka.
Nakon tog dana počela sam drugačije gledati i na tuđu zaboravljivost.
Dogodi se pomak, pa zbog svojih grešaka i tuđe su nam manje, kao i kad nas moja mama, krmeljave u jutro, podsjeti na našu godišnjicu, a na prvima sam od jutra imala zvuzlan želudac u čvrsti čvor zbog pitanja da li bu se sjetio.

Dobro vam jutro, europljani!

Da sam doma, uz Mozarta bih nastavila čitati Fromma, a u pauzi dopunila bilješke o Hegelovoj dijalektici i Schopenhauerovoj tezi o prirodnoj ulozi žena kao podanica. Ovak', tu sam.
Ali popodne bum se ziher opustila uz neku od simfonija. 9-tu najbolje. A može i 12-ta. 13-tu preskačem zbog spornog broja.
Još da mi je domaćih čvaraka, ugođaj bi bio potpun, a moja duša fluidno, pozitivnom energijom ispunjena. Uz pun želuček. I čašu žuje.

I tak', još jedan ponedjeljak u nizu. 4 do drugog dijela godišnjeg.

Kažu...
A ne, neću više. Moram nekaj ostaviti i za drugi put. Uostalom vele da su muškarcima samozatajne žene zanimljivije od lajavica.
Ali ja ne volim šutljive ljude. S njima nikad ne znam na čemu sam. Pa još ak' imaju onaj pogled koji baš niš' ne govori, uzvrpoljim se. I zašutim. Baš kak' bum i sad.
Budem li?
Valjda.
Kajaznam.
Možda mi uspije.
Idem brojati do 10.

1, 2....5.....

Još samo ovo - ako murjake pristojno pitate, možete napraviti, uz njihovu suglasnost, i prometne prekršaje. Jutros, samo dva, kao jedini način centrom doći do posla ;)

Di sam stala?
6, 7....9

Ajoj, ta ne samo vegetarijanka nego i bretarijanka. Jako praktično.

...jer živimo na planetu gdje ima jako puno svjetla, živimo u zemlji gdje sjaji 28 zvijezda.

dudač, priznaj, došel si čitanjem do vegetarijanstva i tu stal! :))

je, i naši penzići i nezaposleni bi se mogli furati na pranu :(

Evo kako bih ja prešao na ono jeste li kada zaboravili na rođendan.
Ja bih to kratko:
Danas je prvi dan u EU. sutra će biti drugi, pa treći. I doći ćemo do mjesec dana. Mjesec dana je puno ako si u zatvoru. Ali mjesec dana na moru nije puno. I kad prođe taj mjesec, počinjemo brojati u mjesecima naše članstvo i promjene ( da li su vidljive ? ). I tako će proći 7, 8, 9 mjeseci...pa i cijela godina. Pitanje je da li ćemo imati novca za proslavu prve godišnjice. Možda će država imati, ja sigurno neću, ali ću slaviti tu prvu obljetnicu. I bit će ta prva obljetnica na isti datum 01.07.2014, po ljetu, i opet ćemo se okupiti na Trgu...isto društvo samo godinu dana straije, starije za jedan rođendan koji više ne slavimo kao nekad.
I ..sada se sjetih da sam zaboravio nedavno na rođendan. Jebga, sjetim se rođendana mačaka i pasa a zaboravim na ljude. Ma, i oni zaborave na moj. bio je to zaboravljeni rođendan Nikole ....i bla...bla... to bi bio uvod u " zaboravljene rođendane" kao dio teme za koju treba biti što kraći...Kad smo tako krati, ako se ljudi ljute, bar znaš i poštuješ jer imaju zašto. Moje se ujak uvijek ljuti bez razloga, a već je stariji gospodin i ne sjeti se ni on kada mu je rođendan... i ljutnja mu škodi i za čir...Coca veli da smo sami krivi za čir, i za stres, i za infarkt, a Mai kaže da nemam kurca. Pa ako pripadam grupi koju ona podržava, i brani nije ni nužno imati kurac. Dovoljno je biti stari šupak... I tak...kratko..

Ma jok, pročitao sam i o Mozartu i o Eurpi, pa zar bih inače spomenuo broj 28.

meija, što znači biti nezaposlen?

Jel' to znači blogati?

Dudh, je l osjećaš kako se dah Europe prikrade kroz lišće duda i kak maje veje.
A broj 28 je sretan broj za sve one koji su rođeni prvog u mjesecu...

http://www.youtube.com/watch?v=Gn8LvJ2zTkE

10, 9 8 7, 654, 321, nula!

Medo, ali ove godine gledam dudhove po Istri. Svi su se nekako uškovrčili, a plodovi popjegavili. Barem što se tiče bijelih. Morat ću uskoro otići i do nekih ljubičastih, ali mogao bih rezimirati da je ovo teško vrijeme za dudove kao onomad za lipe kad su njemačke jedinice ulazile u Maribor.

Onaj stari kauboj je rekao da će početi pucati kad nabroji do deset. Onda se kod četiri smuvao, nije znao dalje i , jebote..rekao: deset! i počeo pucati. Nije bilo fer. Ali su svi znali da ne zna brojati do deset.

Medonjo, vidm da se ulaskom HR u EU nisi promijenio ;)
i da si dalje sažet i koncizan :))

a kaj se tiče anatomije, lako za nju, ili lakše, za onu koja je u gaćama nije baš toliko vidljiva. dobro, može biti opipljuva. i vidljiva ak su gaće na pol koljena. svojevoljno ili na nagovor. a opet i nagovor je izraz osobne volje, istina, inicirane s druge strane.
onima kojima fali koja fosna u glavi, već je teže. puno teže. nama. uz njih. njime je super je ne primijete kaj im je :P

a kaj se tiče boleština, hbt. da o tome priča netko tko nema ni osnovnu školu završenu i dovijuje se s brda na brdo, već bih mogla povjerovati, ali znanstvenica...
dakle, ak bum tračala, bu mi obolil netko od familije. frendova. suseda. i vještice mi budu letile oko kuće. i žabe bežale da ih slučajno netko ne uhvati za čarobni napitak :P

i tak.... :)

Usput, ovdje ću prenijet i rezime Svemira sa fejsa: Svemir Vranko
Ovdje u Rovinju je Hrvatska davno ušla u EU, a sudeći po Latino i Afro licima i rasplesanim tijelima u ritmu salse mislim da smo već članovi i neke južno-američke zajednice.
Veselim se ukidanju carine. Nadam se da će se uskoro ukinuti i novac i sve granice i sve vlasti. Nažalost EU je još jedna od tvorevina uma koja nameće granice i pravila i gdje dojučerašnji lokalni diktatori, karijeristi i idioti postaju cijenjeni EU političari. Volio bi se roditi u svijetu u kojem jedan planet ima jednu naciju - ljudsko biće i gdje nema utrke za tim tko je bolji i tko ima više. Anyway nekakv mi mir u duši, granica s EU je omekšala, samo da ne otvrdnu ljudi.

Hihihihi Medo, da nije to jedan od braće Daltona? Onaj najviši.

Kad su njemačke jedinice izlazile iz Pariza , kesteni su baš procvali. Pariz je i u ratu morao biti romantičan i poželjan. Takav je Pariz- rekao bi Matoš.

dudač, na tanko bumo svi skupa kakali, da ne kažem srali, bez obzira uz koji ritam u pozadini :P

priča danas, klinac priča - njurga, jutros striček, prinudno parkiran: prvi dan u EU, a već problemi u prometu
:))

meija, ta nisi shvatila. Ne radi se o kakanju nego o plesu. Ta svaki korak bi nam trebao biti ples, a svaka riječ pjesma.

...i niko ko je rasplesan ne pati od zatvora.

dudač, s kakanjem sam proširila značenje današnjeg dana ;)

Eh, da! Medo, vidimo se u Parizu!

meija, s kakanjem ćemo pognojiti. Ravnicu.

šutim.
:)

ajme, kaj ti je, stiki? ;)

još samo reci da ideš off i da se više ne vraćaš, pa se i ne vratiš, bum se fakat zabrinula :)

ma ne, pročitala sam naslov:))

parole..parole... :))

evo, sad i zadnji odlomak. pa kaje još blokirano po gradu?:)

bome je. kružila sam centrom i svugdje mrki murjak iza prepreke
a onda mi se dvojica smilovala :)

doma bum došla oko 7, za 3 sata :P

danas ne mrdam:))

pametno. i ja bih da mogu. ne mrdala :)
poslije dva tjedna godišnjeg, ovo je za mene fakat naporno. čak na granici izdržljivosti :P

meni posao u kvartu.
bilo mi dojadilo stalno stajat u nekoj koloni u 15 do 8, pa sam se preselila u kvart gdje i radim.
to mi je bio jedan od najpametnijih poteza ikad:)

možda jesi ponedjeljkom šutljiva, ali štiva ima uh, poslije možda prpročitam.
trenutno žurim, novine, stolica sa jastučićem i more čekaju.

fino sam si poslagala posao, vrtić, škole u krug od 500 m, i sad je super:)

stiki, samo što dalje od groblja i crkve.

ok, groblje nemam, ali mislim da kad tamo odem bude mi bilo svejedno kako mi je daleko od stana:))

nije da ću se vraćat doma na gablec, jel .D

Sty, tu se u kvartu ne buš nikad udala. Odi u Bedekovčinu, tamo fali žemski...

meni do posla treba autom 15 minuta. danas skoro čuku :P
da mogu birati, delala bih doma. ma milina jedna....kak bi to bilo divno. i ne bih spavala do 10, jok. bila bih organizirana. ovo ozbiljno :)

udat ću se u susjedni, da proširim teritorij:))

krelec, ja sam i inače jako šutljiva žena
tko ne vjeruje, njegov problem :P

(kad zašutim, pitaju me da kaj mi nije dobro :)))

moš mislit:) svi koji znam da rade od doma, većinom žive noću i rok je najgora strava koju se može zamislit:)
kad god sam imala posao za od doma, sve sam obavljala u zadnji čas, i to do jutra (tako sam se i navikla na noćne) jer mi se nije dalo kvarit idilu u neko normalno vrijeme:)

ma kud udaja? kaj će ti?
bolje spoji ugodno s korisnim...misilm...u-go-dno....kužiš? ;)

Medonjo, to ti ni loš prijedlog...ne bu se kužili, pa bu im bilo super :)))

Jebeš ga. Onda se u susjednom kvartu jedna druga ženska neće udati, i broj usidjelica će ostati isti.

a ne, stiki....imala sam doma fuš i budila sam se BEZ MOBITELA, prije 6. u 7 bila u radnoj sobi.
kad delam, ne zaebavam se.
kad se zaebavam, ne delam :)

sad se udajem eventualno samo iz zajebancije. i radi scorea:)
čist da vidim koliko se brakova da naslagat u prosječnom životnom vijeku:))

mislim da je počelo sa skupljanjem salveta...

oš biti naša Žužika? :))

ak ne moram iz kvarta :D

Moj se pajdo ženio 15 puta i ima 17 djece za koje on zna. Bilo je u Areni. Živi u Ljupini kraj Nove Gradiške. Počni s njim. Invalid je i u mirovini.

na 200 m posao, 300m vrtić, 150m muževi, 150 m konzum, 100m dom zdravlja... :D

kahmmmm više kažu sličke dobrih cica neg 5 kartica seksa ja ti velim

stiki, skoro idealno. Samo da ti je more malo bliže.

a ak netko hoće upoznat mog frenda on se ženio nekoliko puta a rastajao formalno nikad .................. sve sprovodi
solo je sad čini mi se .....

e i znaš kajje guba ima obiteljsku grobnicu :)

taj može i sam, medo. cilj je oborit rekord, ne povećat tuđi:))

zna se začut u tihoj noći neka svađa il komešanje al čuvar groblja već je navikao pa se ne uzbuđuje. ne dira on njih ne diraju one njega

Nikad nje čuo za iskricu.

Sty, mislim promidžba i to...

već se vidim kak sva sijeda, spirsana i istetovirana puzim do oltara u 98. u svoj 98. brak :))

e stiki jel ono nema jebanja prije braka pravilo koje se mora srušit važi?

ak buš bila senilna, bu ti bil ko prvi :))

nema jebanja uopće. kak ću se inače udat i razvest u tom roku?:)

jebeš tebe ak ne uvatiš neku žnjoru u onlajnmeridž.kom i fastizidivorce.kom

supač.kom

joj. :D

odoh radit dalje :))
aj :**

idel tko vježbat smenom, ha? danasveslamo.kom a sutrajedrimo.kom

treba mi žemsko kaj zna veslat ja znam gotovo saršeno kormilarit

e i bez fotki cica nemojte mi se nit javljat jel jasno, ha?
potpisanih cica se razme, jel?

Prva (i zadnja) turska serija koju sam gledala i odgledala od prve do zadnje (on line naravno) bila je 1001 noć.
Oduševio me turski način komunikacije. Prvi puta sam se srela sa pomiješanom tradicijom i modernim načinom života kako to živi Istambul iznutra. I na koji način i danas njihove žene komuniciraju u odnosu na muškarce.
Ne vjerujem da bi koja turkinja napisala ovoliko teksta u svrhu objašnjenja ničega, jer bi ona čekala da se nju pita, pa da odgovori.
zato mi imamo lepršave blogove :))

fićo, sve se bojim da ti trebaš galijota a ne žemsku.

http://www.youtube.com/watch?v=1AFoZg7lAsY

Naša vesla su gitare.

pogni, tnx. na komplimentu :))))
bum sutra nastavila :P

dudač, fićo traži cice, a sve ostalo je samo njegova kamuflaža ;)

meija, i habi je samo tražio sise. A kako je prošao?

valjda ih je našao. nadam se, kak ga nema, da se nije zgubil ;)

Ma, kurac je našao. I to crnački.

kaj, pa ni valjda, razočaran, promijenio spolnu orijentaciju? ;)

cccc.....kaj cice naprave od čovjeka

:)

Razočarao se u silikone. Dok su mu curili niz prste.

(kroz prste)

Cice čovjeka naprave zavidnim.

bolje da je slinil ko bebač. manje trauma :))

i tak, dragi iskričavi europljani...ugodan vam ostatak dana i pogled u svijetlu budućnost.
ne žmirkajte ili natrndrčite na nos ružičaste cvike :P

čitamo se..mah-mah :)