-

„Ajmo nekud.“

„Kud?“

„Svejedno.“

Ljudi na stanici su američke krafne s rupama kroz koje pravimo kolutove dima. I što ako nije pristojno toliko šutke promatrati strance i puniti ih preslatkim pričama (ti uzmi plave i zelene, ja ću crvene kapute, stavit ćemo im glavu i nasaditi rep, praviti se da su naši i onda im zamišljati boju kože ispod, ton glasa i način na koji jedu dok su sami. Gulit ćemo ih polako.).

Negdje na pola puta mi se učini da idemo prebrzo, a pored nas tutnje vlakovi i zapravo, trebalo bi uskočiti u neki na par nepar, ali to samo vibriramo dok ti udaraš takt nogom na evergrin iz zvučnika i onda me takneš igleno jagodicom prsta i zasviraju borbene trublje, a milijun zastavica se okomi nad mojom kožom i ringišpil se zaustavi, ležimo na travi i nema nikoga, pa zatvorimo oči i uši se napune vodom, ljuljamo se ispod hrastova i nad travom i još dalje, kroz reklame i zvuk automobila, sve do tamo gdje su nečije kuće.


Imaš pravo, mogli bi.


Link

ništa smušenije
a ljepše
nisam čuo

smušen tvoj nos. :)

on savršeno radi
i meni osobno
i nije tak važno
kak izgleda

stihija me nikud ne vodi

stihija samo nosi

žuriti polako :)

http://youtu.be/T8PHNeT_x1U