ovo nije o glas /povratak sebi/

Interesantno mi je poigravati se mislima u ovom našem slobodoumnom društvu. Barem smo takvi deklarativno. Slobodni, otvoreni, tolerantni, bla… sve dok se ne pojavi nešto što nas stvarno malo izbaci iz zone komfora. ;)

Zaigram se i odem u igru.

Ples mi je intrigantan, zabavan, socijalan, ponekad i potreban. Obično plešem sa ženama, ali dogode se i trenuci kada zaplešem s muškarcima.

I onda mi se pojavi pitanje: kako bi bilo plesati s homoseksualnom osobom — ženom ili muškarcem?

Kako bih se osjećao? Bi li dodir, blizina ili moje misli bili drugačiji? A publika? Bi li netko reagirao, pogledao malo duže, možda nešto zaključio?

I još me nešto zanima… što bi se meni motalo po glavi dok plešem, a što bi se u tom trenutku motalo po glavi mog plesnog partnera ili partnerice? Bismo li oboje razmišljali o tome ili bismo nakon prvih nekoliko taktova jednostavno zaboravili na sve i prepustili se plesu?

Možda se zapravo ne bi dogodilo ništa. Glazba krene, uhvatiš ritam i odjednom više nije važno tko koga voli. Samo dvoje ljudi koji plešu.

Ali upravo me ta mogućnost reakcije društva intrigira. Jesmo li stvarno toliko slobodoumni koliko volimo misliti da jesmo?

Fakat me zanima.

Ima li netko za ples?

…igrajmo.

A ovo je doista samo igra ;)