srp mog djeda antuna

 
da mi neki ljudi ostavljaju dojam nekih tamo literarnih likova, strip junaka ili totalnih frikova. pa se nadjem s njima. jer mi se uopce ne cine stvarnima, pa je izazov tim veći.
sjecam se onog igranog-animiranog filma...kad sam klinka bila.kad nekom klincu u zivot ulete zekoslav mrkva i onaj sta frflja i šiljo i miki i to drustvo. ne znam vise radnju, al znam da sam smatrala da je druzenje s animiranim likovima jedna od boljih stvari koja se moze dogodit nekom od osam godina. i cesto sam zamisljala da se I JA druzim s animiranim likovima.sa svim onim njihovim bojama jarkim i spackama koje rade. i tamo na moru su bila ta jedna ogromna, oronula, stara vrata s hrđavim lancem. zamisljala sam da oni zive iza tih vratiju. i uvijek sma pogledala kroz procijep kad bih pored njih prolazila. znala sam da NEMA nikog tamo, al sam svejedno pogledala......
 
e. mislim da zato izlazim s onima gore navedenima.
hm.
nemam zakljucak neki duboki. samo su mi se, nekako, spojile te dvije stvari.

nda...drugačije rečeno...družiti se sa normalnim ljudima je dosadno ;)