srp mog djeda antuna

 
vidla sam ga kroz prozor tramvaja u 10 ujutro. on nije čovjek koji je budan jutrima. utoliko je bilo čudnije.prelazio je cestu i ja sam bezuspješno pokušavala privuć mu pažnju opetovanim udaranjem raširenog dlana po staklu. privukla sam pažnju. suputnika mi.
volim kad slučajno sretnem ljude koje volim. ne dogadja se često. utoliko to volim više. i sad se dogodilo. nazvala sam ga i rekla mu koordinatne točke.
kerbeeeer, rekla sam.
zeeeeelenaaa, rekao je.
čak sam ga i zagrlila od dragosti. ne znam koji mi je bog. ne upraznjavam fizičke kontakte s ljudima baš. osim ak ih ne vidim po više od dva mjeseca. a njega sam vidla prije dva tjedna.dakle, NE ZNAM koji mi je bog.
onda smo otišli u podzemlje na kavu, ja sam laprdala gluposti jer dva dana nisam s nikim pričala face2face pa sam imala potrebnu razgibavat svoj govorni aparat. on je kašljao, pio kavu,  pokušavao me fokusirat krvavim očima i zijevao. i tu i tamo verbalizirao sasvim suvišnu:spavao sam 6 sati zadnja tri dana.
onda je on otišao na posao, a ja nisam otišla s njim, makar bi bilo zabavno da jesam, neg sam otisla do gradske ustvrdit kako gradska ne radi i odšetat se s rukama u đepovima samterica po vodnikovoj u kojoj nije bilo ljudi i tek pokoji auto. i suptilno sunce.
 

jooj, meni je gore kad *ugledam* nekog poznatog pa ga lupnem po ramenu, obično i kad se okrene, nije taj taj. uvijek isti neugodnjak.

Volem... ustati u podne... popit prvu kavu i ne primijetiti.. Uz drugu zapalit cigaretu, pa kada me sreže zaključit da moram prestat pušiti.

VOLIM OTIĆI DOK SAM JOŠ NA VRHUNCU SLAVE.. :DDDDD

a meni je to bilo baš..slatko :)