srp mog djeda antuna

 
jučer me nazvao zafiis. zafiis je dvadesetak godina stariji od mene i super se slažemo.
u onim rijetkim trenucima kad se družimo.
al kad se to dogodi, bude super.
 
- šta radiš navečer?
- ništa šta ne bih mogla odgodit.
- ja sam na poslu, dobil sam mejl bas sad za nekakvo predavanje, ne znam na kaj će to ličit al oš ić?
- paa..ustvari sam planirala ić na neko predavanje u makro, al ni ja za to ne znam na kaj će ličit
- ajd vidjet ćemo
- ajd vidjet ćemo
na kraju smo otišli na njegovo predavanje jer sam ja bila indiferentna pred izborom.
kad smo se penjali stepenicama po jednom od brojnih tepiha, nisam trebala pomislit:gle, ostalo im je od prošlog nečeg, neg sam trebala pomislit:kolajah, ovo ne sluti na dobro. u tom slučaju bih bar psihički pripremljena banula u tu halu.
ovako sam usla kroz vrata i ostala stajat tamo blejeći u stotinjak  sakoa ,kravata i usnica premazanih sjajilom. ja sam imala konjski rep jer mi je kosa bila masna, zelenu jaknu i traperice. zafiis je bio u trenirci.
fulali smo dvoranu - rekla sam sasvim uvjerena u to i okrenula se.
nismo. hodaj dalje - zafiis mi je zabio palac ispod lopaticu i okrenuo me natrag
ja sam samo zvjerkala po prostoriji i tražila mjesto di bi se mogli stat i čekat da nas puste u dvoranu, ali je sve bilo puno svjetlucajućih ljudi koji su svako tolko chekirali ko ih gleda i kog ima oko njih.sa blagom zadrškom na našim osobama kad bi im pogled na nas pao. ili mi se samo činilo? osjećala sam se kao židov među nacistima.
ipak, nakon kratkog vremena sam skontala kamermana u kutu prostorije, u vesti, više-od-nekoliko-dana-ne-brijanoj- bradi i dugoj kosi.trebalo mi je otprilike pola sekunde da se nacrtam uz njega. zafiisa me slijedio u stopu.
teatralno sam pogledala ljude preko zafiisovog lijevog ramena, zatim i preko njegovog desnog i uputila mu pogled s upitnicima.
- a šta?! pa nije pisalo da je obavezan ikakav dress code.
- pa ak nije pisalo na tvojoj pozivnici, vjerovatno nije ni na njihovim, ..no IPAK samo mi izgledamo ko da smo iz kamp prikolice došli. hihi.
-...
-...isuse, zafiis. čak su i kamermani BOLJE od nas obučeni
- a šta. pa to je predavanje. nije poslovni sastanak. njihov problem sta su ustogljenje budale. mi se možemo igrat da smo softwerski lumeni koji ne haju za outfit.
- streaming server.
- a?
 
igrom slučaja, mjesto pored kojeg smo stajali je bilo mjesto pord samog ulaza u dvoranu ispred kojeg su stajala dva elegantna majmuna. htjeli smo uć, al nas je zamolio da pričekamo još malo ispred. i odmjerio zafiisa od glave do pete. sumnjičavo. zafiis ne samo da nije imao sako na sebi. zafiis nije imao ni karticu s imenom koju su svi ostali imali. ne imat karticu s imenom, a imat sako NIJE bilo toliko strašno koliko NE IMAT karticu i NE IMAT sako. u tom kontekstu. na kraju smo ipak pronašli stol s karticama, al nam to i nije baš previše pomoglo u podizanju rejtinga nam:D
predavanje je bilo više manje zanimljivo. domjenak poslije isto. "konobari me sumnjičavo gledaju, gosti me sumnjičavo gledaju", rekao je zafiis kroz cerek nakon treće čaše vina. na povratku je odlučio zadobit pažnju i zaštitarske službe tako da može valjda reć da je zadobio pažnju baš svih koji su bili zaposleni na cijelom tom događaju,  pa se zavukao u backstage jer ga je zanimala tehnička realizacija samog događaja.
na ulazu u backstage stajao je zvonimir. nije  nas spriječio da zavirimo unutra, al nam nije ni okrenuo baš leđa i držao nas je na oku cijelo vrijeme. ja sma samo duboko udahnula i krenula za zafiisom.
 
ja volim zafiisa. zafiis je nanormalnija osoba na cijelom svijetu.
 

"židov među nacistima" hihihi, vidiš koliko je malo potrebno da se uloge zamijene

ovako nesto mi popravi dan :)))

a je se praviš ;) s frendom.

uvjek može i gore, komandosica i zepe na nogama pa u svijet..:-)