srp mog djeda antuna

 
hod uz nogu bez inkriminirajućih radnji.
ne daje ti prostora išta skomentirat. (sintagma dana davati-prostora).
prvi put se dogodilo jedno jutro u pol osam prije devet godina. frendica i ja smo išle u školu i primijetile auto koji je polako vozio za nama. isprva mu nismo davale nikakvu pozornost s obzirom da je ulica dvosmjerna, a uska, pa je normalno bilo da se auti natiskaju uz sam rub ceste (koja nema trotoar btw) i uspore ne bi li propustili ove iz drugog smjera. postalo je malo čudno kad je čovjek zadržao istu brzinu i kad se ulica očistila. postalo je još čudnije kad to NIJE prestao raditi narednih 15m. ić uz nas. dovoljno iza nas da ne vidimo vozača, a dovoljno ispred da mu vidimo farove. jebote. razgovor je polako zamro, a nas dvije smo se stisle jedna uz drugu i zgrčenih guzica tabanale prema školi.
na kraju se ispostavilo da je to bio brat od frendice koji ju je vozio u školu,a njoj je bilo urnebesno zabavno klizit u autu polako za nama i vidjet šta ćemo napravit. kakva zabava, juhajhaj.
drugi put se dogodilo maloprije.
ne volim kad nema inkriminirajućih radnji. il kad mi se ne da neka verbalna lopta pa da mogu odigrat nekako.bilo bi mi draže da se hoda na pol koraka od mene i drka, ko što je radio taj jedan prije par godina. njega se bar može pitat jel mu se može kako pomoć, može mu se odgovorit negativno kad da svoj prijedlog o obliku pomoći koji bi ga zadovoljila i može ga se zamolit da se udalji. što je dotični, srećom, i napravio.
ovo gore je bila poludigresija.
ima ta jedna ulica kojom moram proć da bi došla do tramvaja. ovo nije digresija, makar tako izgleda. hihi. ne volim prolazit tamo jer je uglavnom pusta, a jedini ljudi koji njome prolaze su ljudi koji su s tobom čekali semafor. dakle, stvori se grupa  ljudi koji se međusobno ne poznaju ali svi jednako žurno gaze tom ulicom do tramvaja. ili od tramvaja. svejedno. a nije to ko u ilici.svi nekud žure,al ih ima puno. i skreću svukuda il staju uz izloge il ulaze u dućane. tu se zna dogodit da ti 500m hodaš praktički rame uz rame s nekim. to nije baš jako ugodno. meni. pogotovo ak je neko bijesno nedoba.
uglavnom, hodala sam tako lalala i skontala tog nekog da hoda uz mene i da to čini zadnjih 10 koraka. nisam nikako reagirala jer je to ulica u kojoj je normalno hodat rame uz rame s nekim kog ne znaš neko vrijeme, pa se nisam doživjela uzurpiranom od strane njegove pojave.ipak, nakon nekog vremena sam pogledala u njega, što isto nekad radim u toj vražjoj ulici, al sam očekivala da on neće trznut i da će produžit dalje ILI da će me pogledat kratko i da će produžit dalje. kao što obično biva. ali ne. nenenene. tu se sad dogodio neki dijalog koji nije jako zabavan. poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
s obzirom da mi nije ništa rekao, niti natezao pimpek niti IKAKO ugrožavao moj privatni prostor OSIM što je krotko hodao uz mene, čak i eye contact nije bio iniciran od njega nego od mene, ja sam se našla u vrlo nezgodnoj situaciji praznog stripovskog oblaka. s obzirom da ni on nije našao za shodno išta reć, te s obzirom da sam ja uzaludno prekapala po mentalnom fasciklu:"cinične primjedbe manijacima na cesti", nakon par (previše) koraka nijemog međusobnog gledanja, ja sam iznjedrila svoj prvi komentar:
šta je?
hihi. a da. znam. nije bogznašta. hihihi.šta je najbolje, ni sam ton nije bio ni na koji način destruktivan. ja sam samo bila zbunjena situacijom i prebacila se u alisa-u-zemlji-čudesa-mod i iz te uloge ga pitala:šta je?
onako, sasvim infantilno. nevino. s blagim čuđenjem.
kad je tako počelo, odlučila sma bit blagonaklona prema njemu do kraja. kao nekakav dobro plaćeni terapeut. i bila sam. bio je vidno pijan, il drogiran. il nešto već. ipak, imao je enormno malo samopouzdanja. s obzirom na sve šta je stavio u sebe. da ja sad sigurno mislim da je on glup, da ja sad sigurno mislim da je on lud, da ja sad sigurno mislim da šta je njemu. jako ga je pogodilo kad sam rekla da se ne želim nać s njim sutra na kavi.
rekao je:da. nisam ti zanimlji. to je zato jer sam ti nezanimljiv. jel da. to je zato jer misliš da će ti bit dosadno sa mnom.
rekla sam:ne, to je zato jer ne izlazim s ljudima koje poznajem 100m
rekao je:oke, ali i zato jer sam ti nezanimljiv. jel da?jel da? jel da? to je jer sam ti nezanimljiv. a joooooj
rekla sam:aj ne dramatiziraj. zbog 100 metara. lijepo si pitao, ja sam ti lijepo odgovorila.
rekao je: a dobro onda. jesmo prijatelji
rekla sam:jesmo (?)
 
onda smo se rukovali pa smo otisli svak na svoju stranu.
 
rađe bi da je drko. s ovakvima nisam imala iskustva još.
bwah. pustitemenamiru.
 
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
poanta cijele priče je da oću da me ostave na miru čudaci. eto samo to oću.
 
 
 

Mislim da je ipak stvar u kvartu.

:))) potpisujem :)))

kama, a da..:)...ah...svašta je drkalo uz mene..(?) khm. hihi...aznašštaoćureć:D

Erhm...a onda bi ti bilo dosadno :D

auuu, a i ti imaš hrabrosti igrati se na 100m tzv. slobodnog prostora :P

haha.... jako dobra priča ;))

nije ugodno kad privlačiš čudake....

nego... štonohtjedoh pitat... kolko metara ti je norma za izlazak na kavu? mislim, ak bum hodal za tobom pješke iz Prečkog do Japetića jesmo onda... zaručeni? :D

kol, koja je to ulica? :DD