srp mog djeda antuna

 
bila sam u knijžnici na dječjem odjelu, nisam bila već 10 godina tamo. makar uvijek prolazim kraj njega. išla sam tražit pilić. sanju pilić. koju sam zadnji put tražila prije 15 godin u vise navrata i ni jednom je nisam našla. imala sam u rukama millovo lupetanje o slobodi koje se zove "O slobodi" i u tom nekom momentu kad sam ga skidala s police sam se sjetila sanje pilić. nije mi jasna karika izmedju milla i pilićke. al znam da sam je nedavno vidjela u nekom talk showu i pomislila kak je vec besramno puno godina pokusavam posudit i nikako da. nema veze sta sam prerasla njene priče. pričala mi je frendica prije 15 godina o njoj i djelovala mi je ta pilićka toliko zanimljivo da sam zaista određeni period imala mentalni podsjetnik u glavi da pitam za nju kad se nadjem u knjiznici.
kad sam došla na dječji  odjel ostala sam staja neko vrijeme uz police gledajući preko njih. zato jer sam bila zgrožena tom činjenicom. da MOGU gledat preko njih. neke dvije, ne više od metar i dvadeset su me pogledale i gledale malo u mene, a onda otišle. nemaju pojma. to njih tek čeka. zgroz. xexe. onda sam svinula koljena tako da mi glava bude negdje u razini za knjigama s predzadnje police. tako da na naslove sa zadnje police moram gledat sa sasvim iskrivljenim vratom.
eto tako sam bila visoka kad sam zadnji put tamo bila.
onda sam čula nečije korake pa sam se uspravila i nastavila tražit pilićku.
glas je pitao: jel mogu pomoć?
ja sam rekla:erm...
glas je rekao:da?
ja sam digla pogled i razočarano i malo razdražljivo rekla:opet nemate mrvice u dnevnom boravku
da je glas pripadao onoj teti koja tamo radi oduvijek i koja je jako draga, ona bi znala o čem pričam. ovaj nije. on je služio tamo civilnu vojsku.
zato je na moju repliku zbunjeno pogledao na stol oko kojeg se nekad okupljaju djeca i čitaju i pišu zadaće il šta već, onda je pogledao na pod ispod stola, a onda je opet vratio pogled na mene. al nije reko ništa.
ja sam rekla, i dalje razdraženo i razočarano: nemate ih već petnaest godina
on nije rekao ništa.
ja sma rekla razočarano: hvala, doviđenja
i odmarširala u drugi dio knjižnice.
ni na to nije ništa rekao. samo je gledao.
 
(moram prestat radit predstave od banalnih životnih situacija)