srp mog djeda antuna

ne razumijem kako mu nije neugodno svaka dva mejseca dolazit kod nas na par dana. mislim, mi NEMAMO gostinjsku sobu. nemamo čak ni POSEBNU sobu za sve nas. mi se guramo u prostorijama ko cigani i bez njega. sa namješatjem, robom i knjigama.

on radi, jebote. ne bi ga ubilo ponekad si platit hotel neki. mislim, kod nas se ionako ponaša ko da je u hotelu, pa bi se u istom dobro snašao.

nije naš stan tamo neki koji iznajmljuju četiri cimera studenta. pa nam je sad došao peti i svi smo ga jedva dočekali da zarolamo koju, popijemo malo i idemo lovit pičke.

nije to takav stan.

ovo je obiteljski stan u posjedu obitelji koja ima kćer koja nikad nije iskusila privatnost vlastite sobe i koja svaka dva mejsca dolazi do rubva živčanog sloma.

do svih mogućih rubova.

ovo sam morala natipkat. da mu ne zabijem vilicu u potiljak. barem malo bijesa da mi iscuri.

možda, da je ne znam u kontekstu knjižnice i ne bi imala to ime. možda da, ali barem s malim "h". no, to nije slučaj.

ona je sva naglašena. ne samo glas. sva. stas. pokreti. način arikuliranja riječi. mentalna pozicija na koju se postavi kad objašnjava. odjeća, šminka.

ipak, volim je. nema zla u gornjim rečenicama. zaista je volim. zato jer takvih malo znam.

zato što mislim da je ona hologram.

neka optička varka.

rad nekog programera u slobodno vrijeme.

sutra ću je probat taknut. kladim se da će mi ruka samo proć kroz nju.

to bi rekla da me netko sad pita da se opišem.

imam te faze. kad je to često. ne ide nužno jedno s drugim, al nije ni u koliziji isto tako. nekad se tek dogodi da se ta moja dva dara događaju zajedno.

koljena se drobe tako da se u sjedećem položaju digne stopalo na rub stolca pri čemu je udaljenost istog od stola premala.

isto tako, drobe se na način da se pokuša izać sa stolca u stranu, pa s ene uzme u obzir noga stola.

i tako više puta sve to.

stvari se ispuštaju ..tak. to ne trebam objašnjavat. tu sila teža radi svoj posao, ja sam smao asistentica. zato mi je drago da imam skupi mobitel i uvijek ću imat skupe mobitele. to je potrebno imat za osobu sklonu ispuštanju stvair iz ruku. jeftinije me dođe neg da svakih par mejseci kupujem novi mobitel normalne cijene, a sve zbog mehaničkih oštećenja.

no, te cjenovne kategorije nije bio walkman:(

ni cd player:(

a ne znam ni dal će fotić preživjet naredni pad.

ma mislim..daj. nije selektivna percepcija. zbilja nije. ni slona od muhe ni niš. nije to. kak je moguće da unutar 10 sati, u periodu kad imam još gomilu posla (ne tolko u smislu puno neg u smislu ispalit-ću-od-višednevnih-tenzija-u-kojima sam od istog) i kad mi rok-eto-vraga-skok-na-skok kuca na vrata:

- nestane struje TRI puta unutar sat vremena, a treba mi komp

- saznam da za par sati dolazi rođak na spavanje kod nas. u naših 60 kvadrata u kojima se IONAKO tiskamo

- dva mlađahna u kombinezonima u devet ujutro odrađuju svoj posao na način postavljanja kabelske u našu zgradu.

jel znate kak se postavlja kabelska? uzmete vreću prašine i posipate je po cijelom stubištu. uključujući rukohvat i kvake na vratima. uzmete par lojtri i plastičnih, dugačkih duguljaca (?) i rasporedite ih po svim katovima stubišta, naizgled kaotično. i najbolje od svega, uzmete po jednu bušilicu il dvije (sudim po različitim melosima) i zabijate ih naizmjence u zid.

eto tako vam se postavlja kabelska.

but, on the other hand, eto i jedne dobre stvari. narasla mi je kosa. više nisam razbojnik, sad sam naprosto preslatka. kaže frendica da opet izgledam ko maja. makar smo se sporile oko toga dal je maja uopće imala kratku kosu. izdanja njene maje jesu. ja je se sjećam s dugom. prava, stereotipna dvjevojčica. uredna, čista, brižna. pa ta je morala imat dugu kosu.

uglavnom. znate na šta mislim. one dječje knjige s majom u raznim situacijama.


maja u kinu

maja na klizanju

maja u planinama

maja u zatvoru zbog dvostrukog ubojstva u jutarnjim satima i jednog u popodnevnim

može li mi lice biti bljeđe i bore dublje?

zaboga.

imam mjerilo. na onoj tonskoj zubalici ima jedno 30 nijansi bijele boje.

e na tome su moji zubi bili drugi od početka. od onog početka di su zubi bijeli ko kokain. ne onog drugog. di su ko kava.

uglavnom.

u komapraciji sa LICEM, SAD djeluju ŽUTO.

neka svrši poso neka bude kraaaaaaaaaaaaaj

nekaa zaauvijeeek dooođeeee
tome paaaklu mraaaaaaj.

mraj

je

sinonim

za

kraj

da

ne kažem kraj dva puta. pjesnička sloboda.

dođe mi nekad da odem.

pokupim stvarčice i odšetam iz prostora.

znaš.

(ja si ne smijem stavit muziku kad idem nekam na kratko jer se onda zaboravim i produžim dalje)

(i tak do jutra)

a ja sad nisam u glavi razigrana, a ona je. više neg inače. skoro ko da je poludila. i moram se nać s njom večeras. ona takva razigrana s trubama i zastavicama i ja ozbiljna ko smrt s kapuljačom.

a ne pada mi to jako teško, jer znam da će me povuć na svoju stranu.

samo.

sada vidim.

kako je.

ozbiljnim.

ljudima.

cijeli život.

(ona je lijepa, optočena tjesteninom svih oblika i boja, ali je ipak kutijica)

prvi je neprepričljiv. radi se o strahovito dobroj mimici i nevjerojatnom glumačkom daru autorice teksta.

uglavnom, o tome kako je ista pokušala (preko nekoliko vremena) hinjenjem zadubljenosti u skripte prečut molbu hraniteljice i roditeljice da joj vrati ostatak novaca, te kako je potom, glumački vješto ali ishodom nevješto probala izgladit račune s tražiteljicom nudeći joj umjesto novaca koralj obični, snježnobijelu lisicu te čudnovatog kljunaša, sve tri sličice prvo sukcesivno, a onda sve zajedno, izrazom lica pomoćne držačice nagrade od milijun dolara na američkoj televiziji.

druga stvar su palukavci. koje nisam srela već jako dugo. molim, da ne dođe do zabune. palukavcu se razlikuju od davidove rižice. davidova rižica se pojavi kad se naglo dignete. to je ono kada vam se krajevi vidnog polja počnu popunjavat sivkastim kuglicama i njihova koncentracija raste i širi se na ukupan vidokrug vam.

nakon tog se srušite u nesvijest il ne.

dugo to nije imalo naziv nikakav, al s obzirom da je s vremenom taj fenomen dobio, sasvim spontano, zvučnu kulisu u vidu (u sluhu) onog zvuka koji se čuje na bowievoj sound&vision, a koji pak nalikuje prosipanju riže iz tegle neka bude tako.

e, uglavnom. to NISU palukavci.

palukavci su najbolje što vam se može dogodit u području vida. oni su nešto kao..kao vid...vizual... nešto kao okulativni planktoni.

upravo tako.

okulativni planktoni.

ne znam šta im pogoduje, al bili su danas kod mene.

njih se ne može fokusirat, isto ko ni vunicu, ali to uvijek možete pokušavat.

ako ste doma, a ne na cesti.

bogami, jebala bi se

adajbogamu:/

prazna mi je glava već tjednima.

ne mogu niš pisat više.

ne mora bit pametno, sam da je dugo.

ništa.

ja mislim da je oona kolajah umrla i sad je tu neka nova.

ko si ti? kuc-kuc. helou?

još malo, a onda ću i ja.

(kaže uz vražičkavi sjaj u okcu)

a TAKO me lako izbacit iz tračnica.

i onda kad se moram vratit i nastavit, ne mogu.

neg sjednem na njih i plačem.

danas je takav dan.

za plakanje.

(lakše je odlazit neg ispraćat)

aaajoooooj

doći će mi muško

u naaaruuučjeeeee:))

zaletila sam se u auto hihi.

čovjek stoji na semaforu ko čoek, i ja ga VIDIM i USPORIM i JOŠ USPORIM i svejedno se zaletim. u slow motionu. nije tu bilo nikakve akcije ni naglih pokreta. izgledalo je ko da sam odlučila to napravit.

akcija je bila sekundu kasnije, u unutrašnjosti mog auta. istovremeno sam počela:

- hiperventilirat

- govorit:isusebožeisusebožeisusebože

- grist manijakalno nokat jednog prsta

- NA NEKU FORU uključit brisače na oba svjetla na najveću brzinu


mislim,nije bilo niš opasno. to je bila neka mrga od auta, tip se okrenuo lijeno preko ramena i nastavio dalje mirno čekat semafor.

a ja sam čekala da se on počne ljutit i da izađe.

i čekala, i čekala, i čekala.

al nije.

neg je otišao svojim putem.

a ja svojim.

to mi je još jedna potvrda, pomislih, da me NITKO ne doživljava ozbiljno :D