srp mog djeda antuna

ležali smo na travi kadli se neko pseto počelo motat od nas. bio je to najljepši šnaucer ikad viđen. samo šta je imao tijelo jazavčara. uglavnom, počela sam ga navlačit za uši i dlake na glavi: "kae mali, kae, debeli, dlakavi, crni, zmešani...". dok me dotični nije zgrabio za prst svojim glupim zubima. konkreton, za kažiprst. i stiskao sve jače i zaustavio se u jednom momentu sa zagrizom i tak sam ja sjedila na travi, a s prstom u njegovim zubima vrlo blizu granice boli.

pgleodm sam pronašla vlasniak mu koji je ehajno lizao rozi sladoled 3m dalje od nas i rekla da kaže svom blesavom psu da mi pusti prst. na to će lizač da je on samo vlasnik al da ga nije on trenirao i da moram psećeg trenera zvat. a pseći trener nije bio na livadi. negkoznadi. možda u treniraooooni(?). i moji oko mene su se prvo malo uzjebali, a onda više ne. rekla sam im da nek idu po trenera, tak s tim prstom u psećoj šupljini, nisam ih mogla ni udarit ni niš. a oni su se samo smijali irekli da šta se uzjebavam i da nemaju pojma di da nađu trenera.

a ja sam rekla: a tak mi je jednom i magarac ugrizo prst i držao ga. koji je bog tim životinjama?

a oni ništa. grickali su travke i gledali u nebo.

poslije smo sreli neku curu i frend je rekao: ova ima iste oči ko i ti, kolajah. onda je ta cura došla do mene i rekla:mi smo rođene s istim očima. ja sam rekla:šta da?

i uzele smo staklo neko i ispod stavile lampu i onda si je svaka odljepila vrpcu koju je imala na glavi postavljenu ispod čela, a iznad nosa, onako, okomito na nos, a paralelno s čelom i na toj vrpci je bio dio kože i oči. i to smo stavili na to staklo odozdola osvjetljeno, jednu prek druge i skužile da imamo IDENTIČNE oči

vidi stvarno, rekla sam

aha, rekla je ona.

ono šta je meni bilo smiješno ono jedan dan nekidan.

je to kak smo nas dve hodale cestom i nastala neka kratka šutnja,a držale boce otvorenog piva u ruci. po jednu svaka. ja u lijevoj, ona u desnoj.

i visile su nam te ruke dole i malo se klatarile, i onda su se uslijed toga boce takle pa se čulo ono *ping*, a mi smo se iznenađeno pogledale u slow motionu, napola zbunjeno sinhronizirano rekla: "pa.....onda živio"

i popile.

eto to je bila moja priča. to je ono "biti stavljen pred gotov čin". eto tak je to bilo. šta smo drugo mogle.

adaj. nestao mi log na bloghaeru. a imala sam dobar jedan tam. ma. budale.

pregledavajući fotke neke zaključila sam da tamo valjda samo ja imam tam-neki fotić. mislim, meni nikad nije stim uspjelo dobit ONAKO DOBRE pčele, muhe i ostalu sitnu živalj.

ono šta ne razumijem su obrade. možda narastem u tom pogledu pa i ja to počnem radit i bude mi super al...ne znam. to mi je ko kad sam ja bila mala pa bi listala ženske čaopise i tražila lica, stavila papir prek toga i onda precrtavala lice s papira, sjenčala ga, farbala i to.

kao, gle mama kak ja znam dobro crtat.

ahhh. meni je puno bolje kad netko nađe dobro mjesto pa ga iz zanimljivog kuta slika, kad čeka osvjetljenje dobro i onda ispadne famozna stvar.

a ovak...štajaznam. ti su valjda uključili na sintiću gumn:disco i kad bi muzika počela svirat onda bi oni lupali po sinticu ko da to oni sviraju.


PA ŠTA NIJE?

dok sam se kretala bajkom prema konzumu pokušala sam se sjetit u kojem momentu mi je postalo običajeno odlazit u konzum, a ne u mercator. bit će da je do toga što već neko vrijeme raspolažem samo ograničenom svotom novaca pa moja filozofija o prekrasno čistom, urednom i praznom od ljudi mercatoru kao boljem izboru pada u vodu.

na dijelu s voćem pokazalo se da sam ja njima (svima koji nisu prodavačice) nešto kao prometej. konzum je očito odlučio uvest malo REDA u ta svoja poluskladišta pa vrećice za voće nisu pobacane posvuda po voću, tezgama i podu. što je, očito, strahovito zbunilo njegove potrošače jer su izgubljeni u prostoru, a s krastavcima, tikvama i jabukama u rukama hodali uokolo uzaludno zvjerajući za komadom najlona. kojeg nisu vidjeli nigdje drugdje no u mojim rukama, a ispunjenog povrćem.

samo na prvo se nisam snašla. zvučala sma nešto kao: "paaa...tam (upirem prstom).. kod onog zelenog, ..jel vidite?"

ostala tri dogovora na isto pitanje sam izvela na način da bi mi svaki djelatnik bilokojeg infopulta bio zavidan.

i tak još neke stvari.

danas je ludnica od dana, kažem vam.


(šta god napravim, sama sam ko prst. izluđuje me to.)

ono što ja radim je sljedeće. ja dovodim ljude pameti. to je sad nešto ko moj novi hobi. il šta već.

dok me netko ne nokautira. onda to valjda više neću radit. a moji će imat još jednu crticu više na kojoj će gradit svoju zajebanciju na moj račun.

djelujem od jedan iza ponoći. nikad ranije. i samo pijane napadam. u tom i je thrill. jer NIKAD ne znaš kak će odreagirat.

ono, živim opasno.

mogla bi ić za kaskadere.

eo. imam dva obožavatelja. ustvari, mislim da su obožavateljice. kakogod, očekivala sam stručne kritike na moj RAD, kad sam se već drznula išta očekivat. a ne samo verbalizirane opetovane udarce otvorenim dlanovima jedan o drugi ili zgrčene prste šake s iznimkom palca koji strši prema gore.

no prihvaćam i ovo i milo mi je.

došlo mi je danas da taktilno izrazim svoju ljubav prema ljudima nekim. štajaznam. to je čudno jer ja nisam taj tip. da sad grlim i ljubim ljude okolo. mislim, kad neko plače, ja sam u stanju sjedit pored te osobe i kažiprstom si grebat zanokticu na palcu. nisam ja HLADNA, samo ..samo ne mogu dirat baš ljude. osjećam se ko lutka krpena kad to radim. nekak me bude sram. mogu bez srama dirat samo svog psa ćoravca.

kakogod, izgrlit ću ih sve kad se sretnemo u kapeu. milsim da im moram to dat. oni mene nekad grle i nekad ljube i natežu me za majice i hlače i govore mi umanjenice, a ja nikad ništa. samo se obrecujem i zlobna sam prema njima. ko neki jež protuha.

eto grlit ću ih.

pa dobro dosta i kvragu!

ionak sam sva ukurcu i onda se učlanim u taj neki klub i tam ima rubrika obitelj i obožavatelji. (štagod to značilo, al zvuci ko nešto sta je dobro imat popunjeno) i kliknem na to, a tam puše:

obitelj: nema članova obitelji:(

obožavatelji: nema obožavatelja:):)


:DDDe pizda vam materina. IMAT ĆU SVE TO ZA KRATKO VRIJEME.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA


(kolajah je poludjela)

mislim da imam ozbiljnih psihičkih problema. mislim da normalnoj osobi ne može OVOLIKO smetat buka koliko smeta meni. unatoč tome što živim okružena gradilištem već pet godina i unatoč tome što svaku noć moram spavat pokraj osobe koaj hrče već 15ak godina, ja ipak mislim da bi normalna osoba izgradila obrmabene mehanize protiv tih očito nepromjenjivih stvari.

ja mislim da normalne osobe nemaju osjećaj da se zidovi stišću i da ih soba guši. unatoč tome što je soba pretrpana svme i ustvari je "skladište" primejreniji naziv toj prostoriji. nornmalne osobe to nekako prihvate. kao i to da nemaju centimetar svog proivatnog prostora u kojem mogu bit totalno same. to isto nekako prihvate.

ne znam kako, al voljela bih znat.

"...U tjedan dana vožnje biciklom na posao svatko se može uvjeriti je li to dobar ili loš način kretanja gradom, a da se pritom ne mora nepotrebno potrošiti novac na kupnju bicikla i dodatne opreme.

Svi zainteresirani mogu posuditi bicikl u prostoru udruge Bicikl u Ilici 43/1 svakog petka bez ikakve naknade te ga voziti do sljedećeg petka. Jedini uvjet je da, nakon što ga vrate, ispune anketu.

Udrugu Bicikl možete kontaktirati na broj telefona 01/48 467 48, pisati im na e-mail adresu zagreb@bicikl.hr ili pogledati njihove web stranice. .."


"..i moja kap pomaže ga tkati..."

nastavak basne izmislite sami, meni je već i ovo tužno.

i onda sam još uvalila plahte u istu i kad se sve počelo vrtit se sjetila da nisam žirafine oči potražila prije.

sad žirafine oči kolutaju među plahtama. ja ih ne vidim, al pretpostavljam da to rade.

veš mašina je stvar koja ti ne ostavlja puno prostora za išta drugo.

ma.

izbrojila sam u ulazu još deset stanova starosjedioca. očekivala sam ove starije da će umrijet poa da će u njihovom stanu bučit, al me mlada obitelj sjebala u procjeni i odlučila da ONI ipak sele.

naravno, ne brinu me oni neg ti koji su došli. opet ima šute po haustoru. ja zbilja ne znam šta ljudi rade u tim stanovima. jebote, useli se, pofarbaj zidove, počisti pločice, unesi si stvari i miruj.

jebovas bog i mijenjanje tlocrta

dok sam jučer ležala u krevetu i razmišljala o svojoj usnoj harmonici i one tri stvari koje znam na njoj odsvirat, a sve to u kontekstu problema koji je glasio: "idemo na more s autom bez radija", sjetila sam se jednog svog bivšeg kojem sam pružila užitak koncerta od tri stvari te i sam instrument. na kojem je on, još za naše veze, postao, moram priznat, pravi maher u baratanju usnom harmonikom.

i kad sam se jučer sjetila toga, bilo mi je drago što sam ga potakla na to i što je napredovao u tom pogledu. bilo mi je drago kao Čovjeku. al ne ko Osobi koja Još Uvije Zna tri Stvari Na Harmonici.

(prokletnik)

dok sam prolazila pored

kafića u kojem smo jednom tata i ja sjeli popit kavu, a nikog nije bilo na terasi, pa ni konobara dugo nije bilo, pa je napokon došao u uzeo narudzbu da ga opet dugo nije bilo E DA BI opet došao do nas i priznao da on nije konobar nego samo zamjenjuje frenda koji je otišao skoknut negdje po nešto pa smo ga stari i ja gledali malo i slegnuli ramenima da bi on nakon tog rekao da je cijelu tu priču ispričao jer ne zna rukovat s aparatom za kavu i dal bi si sami mogli napravit istu, pa se tata digao, napravio nam i donio na terasu, a ja sam rekla: "oke. onda ja perem šalice",

sjetila sam se kak sam jednom sjela u taj kafić s tatom popit kavu a nikog nije bilo na terasi, pa ni konobara dugo nije bilo, pa je napokon došao u uzeo narudzbu da ga opet dugo ne bi bilo E DA BI opet došao do nas i priznao da on nije konobar nego samo zamjenjuje frenda koji je otišao skoknut negdje po nešto pa smo ga stari i ja gledali malo i slegnuli ramenima da bi on nakon tog rekao da je cijelu tu priču ispričao jer ne zna rukovat s aparatom za kavu i dal bi si sami mogli napravit istu, pa se tata digao, napravio nam i donio na terasu, a ja sam rekla: "oke. onda ja perem šalice."

dok sam prolazila pored dvorišta cure koju sam poznavala prije 15 godina, a čiji djed je napisao nekakav udzbenik, a ona voljela spomenut to svojim vršnjacima pa tako i meni, pala mi je na pamet situacija gdje on kopa nos.

ne njen djed.

on povremeno zna kopat nos. onda mu ja kažem: ne kopaj nos. onak, strogo. ko guvernanta neka.

kažem mu isto i: vidim te. to kad ga vidim, a on misli da ga ne vidim.

a konkretna situacija na pamet padnuta je bila ta kak si on gura prst u nos, postaje svjestan da ga GLEDAM pa okreće glavu prema meni, izbulji oči ko buljava žaba i zureći u meni iskopava to kaj ima za iskopat.

ja sam se smijala ko luda onda.

a isto tak sam se smijala i kad sam se tog sjetila danas, a sama sam bila na cesti i nisam mobitel u ruci držala.

kod doktorice sam vidjela dvoje šta su evidentno ludi i odmah po trpanju istih u navedenu kategoriju sam ih izvadila van i vratila pod tablu: ljudi.

jebote, ko MENI daje za pravo spremat ljude u TAJ pretinac.

mislim, osim što se panično bojim svega u kretanju i što vičem:roooaar na krznene jakne, dosta često se ne mogu kontrolirat u cerekanju. to šta ja imam opravdanje za sve to i to što znam još neke koji to(bar nešto od toga:D) rade....mislim da ništa ne znači vanjskom promatraču:)))

nas troje posjećujemo kvartovsku knjižnicu. njih dva djeda i ja.

ja gore učim, a oni dole čitaju novine. to znam jer je kat necijeli pa ih odozgora čujem. a vidim ih jer staklo slike u prizemlju odražava njihove sijede glave, ćele i šilterice.

i čitaju svak svoje novine i komentiraju vijesti. s tim da jedan svako toliko pročita nešto naglas i da svoj osvrt na to, pa onda očekuje repliku drugog djeda, a drugi djed kaže: "gospodine, ja sam vam rekao da neću pričat s vama. pustite me na miru da čitam svoje novine i vi čitajte svoje." a onda djed prvi nešto kaže na to, da št je tlkaav il u tom stilu, pa se onda, kao, posvađaju. ili nastane muk. a za 3 minute se svejedno nađu u žustroj raspravi oko aktualnosti iz novina.

i tako stalno. svako drugo jutro u kvartovskoj knjižnici. rondo.

i pitam se zašto nemam naviku ić čitat novine u knjiznicu? tam možeš i leć ak baš oćeš i imaš veći izbor novina neg u bircu (bar mislim da bi trebao bit:)) da. to bih mogla radit. osim toga, djedovi su dosta zabavni.

općenito, volim stare ljude.

a NAJVIŠE od njih volim svoju nonu. makar, ona uopće nije stara. u onom klasičnom smislu starosti. ona je samo rođena malo prije mene.