srp mog djeda antuna

(a tako mrzim kad sam zla. a nekad jesam.)

(a poludi ću. imam tri knjige pored kreveta. skriptiram ko luda. samo to i mogu. ošamućena temperaturom. svi su otišli iz zagreba.neki izgubili mobitel. za neke znam da su u gužvi. za neke...ah. neke nije briga. ma. treći dan temeprature teče.

a ja ne bi smjela bit bolesna. nikako.)

prvo, izašla mi je grižnja savjest kroz usta. bila je gigantska i izgledala kao žohar. gigantski. da joj sad fizičke karakteristike počnem opisivat, ne bi zvučalo bogzna kako strašno. al meni je od tog bilo mučno i sve. i izvadila sam si je kroz usta i nisam znala šta bi (to je zadnji san bio i bio je lucidan, jebemti! tek sad sam skužila to) i držala sam je tak u rukama i mislila di da s njom sad idem i izmislila sam si ponor s vatrom na dnu i tamo je bacila. neakko bi bilo premalo dramatično samo je ostavit na tlu i otić od nje. mislim, grižnja savjest traži više od tako melankoličnog kraja.

druga stvar, rene bitorajac mi je ulubio frižider i razvalio šteker. ne znam kako mu je išta od toga pošlo za rukom, ali me ne čudi što je to napravio. čudi me samo to što takav primitivac poput njega radi u mojim snovima. nit malu kliniku gledam, nit sam u kerempuhu bila godinama, nit sam u novinama čitala o njemu, nit sam pričala s ikim na tu temu...(?)

treće, pričam s curama u nečijoj kuhinji i skužim da se cura koja je tad vodila monolog glasa kao vrana. to mi je bilo smiješno, ali i čudno jer, bogati, kako ju ja razumijem šta priča? i pogledam ostale da vidim dal je u čudu gledaju, a one, po završetku njenog monologa počnu davat opservacije vlastite glede izloženog proizvodeći isto vranske zvukove.

ko da je to najnormalnije stvar među ljudskim bićima.

sporazumjevat se graktanjem.

onda sam se probudila i SVJESNO slušala tu crnu glupaču ispod prozora mi kak grakće s grane. ahhhhhhhhhhh.

i sanjala sam brod na potisak. to je bio najružniji i najneaerodinamičniji brod koji je ikad postojao. izgledao je ko ..ko kamenolom. TAKO velik i nesuvisao oblicima. i ljudi su se ukrcali na njega, a ja sam čekala na molu da isplovi.

zajedno s billom cosbyjem (opet cosby, znam) i još jednim njegovih godina, isto je glumac, al nije skroz crn neg na pola.

i taj brod na potisak je krenuo i postigao ABNORMALNU brzinu. i za super brz gliser abnormalnu, a kamoli za takvo neko brodograditeljsko čudo. i u jednom momentu je došao do obale i umjesto da iskrca putnike popeo se do tunela koji je kroz planinu vodio i ušao kroz tunel.

tako da je to ustvari bio i avion djelimično.

samo ne znam zašto je inzistirao na cesti onda ak može i letit. uglavnom.

bill cosby je rekao da taj brod jako zagađuje okoliš, a ja sam rekla da on ide na zrak, da usiše zrak i da ga potisne i na taj način se kreće. da je to brod na potisak.i da ne zagađuje okoliš u klasičnom smislu nego ga...pa...MIJENJA. i mijenjao ga je.

jer je toliko jak potisak bio pri isplovljavanju da se čitavo morsko dno ispod njega uskovitlalo i diglo na površinu tako da pored mola više nije bilo duboko more nego novonastala sprud i plićak oko nje.

al bill cosby je rekao da ne ide na zrak i da to nije brod na potisak.

onaj drugi polucrnac nije bio na ničijoj strani. on je samo bio dobre volje.

i napokon zadnji, dopizdilo mi je više. tipkat. i spavat. neću više spavat ak ne mogu to u miru radit.

taj je bio erocki.

u zagrebu je bio rat. sad neki dan. dveisedme. ja sam ležala negdje na sljemenu i pokušavala si oslobodit glavu od psa. to je bio neki pas oko kojeg sam se trebalaa brinut, a koji se bojao svega i omotao mi se oko glave od straha. i kad sam oslobodila glavu od psa, vidjela sam puške uperene u mene i snajpere, sve izdaleka to al sam imala super vid.

pa sam pobjegla doma. aštaćudrugo:) a pas je nestao.i išla sam se brzo spremat doma i sve se polako kroz mrak šuljala po stanu da me ne vide. i iz nekog razloga sam se skinula gola. kao, da ne budem uočljiva snajperistima (?). i nakon šta sam otišla u podrum do tajnog izvora i natočila vode u bocu, skužila sam u stanu tri-četiri lika. jednog sam znala, druge ne. oni isto nisu imale majice.

a ja sam bila skroz gola al sam si mislila da je rat i da šta. i onda su oni počeli s nekim dvosmislenim forama na temu seksa (isuse) a ja sam počela razmišljat o tome kak to ustvari uopće ne bi bilo loše, poševit se s nekim od njih.

onda sam se sjetila da imam dečka. i kak bi on reagirao na to.

prvo, ne bi mi vjerovao da je u zagrebu rat.

drugo, milsim da bi reko da kakve veze ima rat s mojim bludnim ponašanjem i da to nije opravdanje i ...svašta bi izgovorio, mislim.

tako da sam se išla obuć ipak i čučat u mraku dok rat ne završi.

taj zadnji mi je najgluplji. hihi. šta nisam TU mogla lucidno sanjat?!:D

ja da se mogu kretat ko šta se ne mogu, išla bi od grada sad prekobicavajući se i tam bi skakala po trgu malo i otišla na pivo u jedini normalni ali s nagnućem ka pozerstvu (ipak) birc u tkalčićevoj i do puta poslije i ne bi vlado reko da joj partibrejhkerice šta doma ideš već opet i stlano u jedan poslije ponoći neg bi reko da kak to nisi ptišla, a ja ne bi ptišla neg bi do jutra ostala i bila i pila.

jer dugo nisam.

to sve.

i s njim.

i s drugima nekima raznima zanimljivima.

neg tri dana ležim i sjedim doma i ni na netu nema onih budalaša in nikog, ovaj putuje, ovaj radi, ma glupost, uglavnom.

u nedjelju idem na hrelić. DA JEBE RAK RAKA. nisma ja tu neka ustanova za njegu kičama, bogamu. dala sam joj 4 dana, posliej neg vidi šta će.

( :) tolko ste blesavi da je sad već smiješno:))

zaključila sam da skripte mogu pisat (donekle) ako si jednom rukom podbočim bradu. i kosu si mogu oprat ako izbjegnem naginjanje na kadu neg ak stojećki to izvedem u kadi.

al svejedno ostaje problem pranja nogu.

kako ću to, bogamu? :O

ovim logom poručujem svom obožavatelju koji me već dva dana salijeće da ni danas neću moć izać jerbo sam se ukočila i okretat glavu mogu samo iz struka.

xixixi

a jučer u vijestima naletim na street racere i jedan od njih kaže: "ja se naganjam po cesti, oke. ali navečer, gledam da ima što manje ljudi i ja pazim. ja pazim. oke, naganjam se, al ja PAZIM."

to je naprosto prekrasno slatko. ja bih ga vrlo pažljivo skinula do gola, pričvrstila ga remenjem da mi ne umakne, a onda započela razgovor o filmovima općenito da bih polako došla do Tijela Kao Knjige i kaligrafiji. koristeći skalpel i njegovu napetu kožu kapo podlogu vrlo rado bih mu pokazala svoje umijeće krasopisa PAZEĆI pri tom da šaka puna soli bude protresena iznad točno svakog milimetra njegove rascjepljene kože.

neki dan sam se na pustoj ulici prestrojavala s desne na lijevu i dijelom sam još bila u desnoj traci kad je meni s desne prošlo nešto što je proizvodilo zvuk i brzinu mlažnjaka.

0600. to je bio broj. slova ne znam. pretpostavljam da ak se prijavi policiji puna registracija, oni vjerojatno neće ništa napravit, a i ak bi htjeli nešto napravit, nemaju ga kak kaznit, zatvorit, ubit, dat meni na korištenje jer ne mogu dokazat da je vozio 200 na sat u dva popodne usred novog zagreba?

ili?

i šta je s onim malim derištem pijanim? jesu ga pustili već il će to napravit tek za par dana? eto, ja bi se za to borila. za streljanje takvih ljudi. i onih koji im progledaju kroz prste za malo novaca.

a ne za jedenje trave. il za čisti planet. jebeš čisti zrak kad te kose pijane budale.

ja sam nekak zapamtila te četiri sobe ko neki super turbo wooooow dobar film. a kad ono sranje. šta se mene tiče, taj film bi trebao trajat točno dvije minute.

tek toliko da se pokaže scena kak tim roth stoji nasred sobe s iglom u bedru i mrtvom ženom u drugoj ruci, i ono dvoje djece s cigaretom i bocom i plamen u pozadini.

to je prva minuta. druga bi bila kadar gdje sjekira sječe prst i tim roth s leđa kak odlazi iz sobe.

eto.

i seksa i grada ne mogu gledat više. a baš sam se bila napenalila na to. i prije je mene to bilo malo sram gledat, al sam gledala ipak. al ono neki dan je bilo strašno. nešto o muškarcima od dvajst. đizs. negledljivo. izgasila sam po početku prvog seta reklama.

ja sam u životu gledala pet serija. mislila sam o tome dok sam se koprcala po krevetu.

gilmorice
seinfelda
sex i grad
beverly hills
melrose place

s tim da melrose place nikad do kraja jer jer je bio poslije beverlyja, odnosno oko 15 do sedam bi počeo, a u sedam sam morala ić rolat na jarun.

A OKEJ, i zabranjenu ljubav. da, dobro. štasad. to je počelo ko sa seksom i gradom. kao, isusatiboga što je glupo. pa sam skužila neke ljude koje znam da se povremeno tamo pojavljuju. pa sam zato. poslije ih više nije bilo, a ja sam u jednom trenu skužila da suverenom vladam likovima serije i njihovim odnosima.

ma gluposti.

ono što sam htjela reć je to da je ove godine sto godina od kad je velebitska degenija otkrivena. našao ju je neki mađar, arpad degen. isprva je mislio da se radi o novoj vrsti koja pripada rodu tam neke biljke iz amerike. mislim, to bi samo po sebi bilo dost fascinantno. ipak, dve godine kasnije izvjesni hayek je došao do zaključka da se u slučaju degenove biljke ne radi samo o novoj vrsti poznatog roda nego i o do sada nepoznatom rodu. i raste na velebitu, a pronađena je nedavno i na velikoj kapeli.

općenito, od 356 endemičnih vrsta i podvrsta u hrvatskoj, najviše ih ima na velebitu, biokovu i nekim jadranskim otocima (kvarner).

a zašto?

jer je osobit utjecaj na floristički sastav velebita i drugih poručja dinarsko-jadranskog krša imala GLACIJACIJA U PLEISTOCENU.

to je nova sintagma. glacijacija u pleistocenu. sinonim striming serveru, ali važi za puno šire područje.

glacijacija u pleistocenu.

savršeno.

a meni je tužno šta ja moram do grada ić kolače jest. svojedobno je u kvartu držala slastičarnicu jedna baka s kćerkama i mačkom. ta baka je još mom tati kolače prodavala. onda je baka unmrla, a kćerka i mačka ne. druga kćerka je otišla nekam, nitko ne zna kam. a onda je i ta kćerka slastičrka umrla. il samo zatvorila radnju. sad ni ne znam šta stoji na tom mjestu. pogledat ću sutra.

al to je meni bilo lijepo. otić tamo i pojest kolače. nije bio bogzna kakav interijer, al je bar postojao. i bila je dobra ta baka. i njena kćer poslije. štajaznam. ni mačka nije bila loša. bilo je 4-5 stolova i nikad svi zauzeti. i stolice su bile manje od prosječnog dupeta . i sve je bilo malo i u zlatu i skučeno. i mirno nekako.

a onda je sve nestalo.

a da to radi, ja bi onda dečka si svog si sebi vodila na kolače i limunadu. i druge prijatelje i prijateljice. i onda bi oni rekli: joj kolajah daj il bi rekli ajme kak sto godina nisam bila na kolačima i limunadi il bi rekli ovo je ko da smo na dejtu prije sto godina.

il tako nešto.

ovako, taj razgovor nikad neću s njima vodit.

šteta.

ostaje mi sam vincek fast food.

našla sam si ljude za landrat. onak, po mojoj mjeri. i još su sve žene. a što ja volim ženska društva, to je čudo jedno. valjda jer rijetko participiram u istima. štajaznam. mislim, uvijek neki xy kromosom bude s nama. nije to loše, al čisti xx složaj je isto dobar. malo za promjenu.

i naletila sam na jednu šta je šašava. a nisam mislila da je tolko šašava. a ni ona za mene, valjda. uglavnom, to je bio dobar spoj. ja sam inače sasvim pristojna, osim u određenim okolnostima. ak naletim na neku divljakušu, onda ja postanem isto. to. duplo.

i sad mi je jasno da postoji dobar razlog zašto nemam stalnu sparing partnericu za izlaske. naprosto, svemir me štiti od mene same.

da se ne moram jutro poslije opavdavat sebi i bogu:D

ja bi ljude koji su izbirljivi po pitanju prehrane natjerala na težak fizički rad.

dala im motiku da kopaju po zemlji.

bacila ih u strojarnicu teretnog broda.

natjerala da nose ruksak od 20 kila pet sati po brdovitom terenu.

TADA bi uvidjeli kako je svaka hrana jestiva, daje energiju i čuva tijelo od smrti.

uvidjeli bi kulturom i vlastitim sklonostima stvorene ladice "finog" i "nefinog" u koje su trpali hranu i kojih su se tako slijepo držali i proširenih gurmanskih horizonata bi mi došli zahvalit na prosvjetljenju.

a ako ne, bavili bi se teškim fizičkim radom dok im se to ne dogodi.

da, ja sam kolajah. fašist nad fašistima. i uskoro ću imat diplomu za rad s VAŠOM djecom.


dobro mi došli, roditelji.

zadnja tri dana sam imala ludnicu. nisam bila u zg-u par dana i opet ne namjeravam bit neko vrijeme pa sam imala u ta tri dana hrpetinu stvari za obavljat.

i naravno, kak to ide kad se puno tog u kratkom roku mora napravit, iskrsavala je gomila kamenja nekog o koje sam se popikavala, prek kojeg sam padala i koje sam zaobilazila.

ipak, nekako sam si bila posložila u glavi sve to i ostavila si prostora za manevar u slučaju da nešto krene loše. i psihički se spremila na to.

al nisam računala da ću u ta tri dana past s bicikla.

jebiga, nisam.

takve stvari si ljudi ne računaju.

pogotovo ja. ja sam mislila da sam to s padovima odradila hhihi. to mi je poremetilo malo planove na način da mi je ispala košara s bicikla koju sam morala ostavit kod najbližeg frenda jer nisam imala ideju na koji način da dođem do grada ako mi košara nije na bajk fiksirana. osim da si je ne stavim na glavu. onak, naopačke.

i otrčim do frenda i ostavim mu to i jedva USPIJEM jutros ugurat u raspored da pokupim to od njega.

al tu nije kraj.

umjesto da dotičnog pustim da ode svojim poslom, NE! ja imam još tri stvari p ogradu za obavit al ja njega LOVIM po ulici i trubim mu da upada u auto da ga odvezem. i još INZISTIRAM na tome!

i uđe on i ja ga ostavim tam di je htio i uključim se u ludnicu od prometa savskoji i ...periferni vid mi percipira nešto na suvozačkom mjestu...


ne razumijem kak si netko može dopustit izgubit mobitel na tak blesav načim.

(počela sma vrištat u autu sama sa sobom)

ovaj put naslov ima veze s tekstom.

stojim tako na šanku s vladom i čekam ulovit pogled konobara.

- a di si ti bila?

- ? pa rekla sam ti. u gradu s anom.

- a kaj će ti ruskak onda?

- ma...neke stvari sam morala kupovat.

- koje?


i sad tu ide kriva procjena.


u torbi sam imala kremu za depilaciju, mlijeko za lice i selotejp. da sam rekla BILO ŠTA osim selotejpa, sabotirala bi automatski naredno pitanje koje bi glasilo "šta će ti to?".

ali nisam.

rekla sam: selotejp. ostatak sam preskočila jer sam procjenila da ne mora baš sve znat:)

na to je vlado pitao: a šta će ti to?

na to sam ja rekla: za šator.


i ugrizla se za usnicu i narednih 15 minuta slušala njegov gromoglasni smijeh.

selotejp za šator je zabavna sintagma sama po sebi.

a pogotovo čovjeku koji me već dve godine zove oliver twist.

kad ja odbijam hodat po travi onda suhodnik(jedan jedini kojeg znam da ŽELI prelazit preko trave) insinuira svojim komentarima da sam luda jer tvrdi da ja ne želim ić po travi jer da mislim da nju to boli.

a prava je istina da ne želim stat u drek.

(i dobro, MOŽDA zaobiđem tu i tamo koju tratinčicu, al to je cvijet, a ne trava)

i onda mi se dogodi da u TRI dana, na dva jako udaljena mjesta u hrvatskoj ugazim na ASFALTU n kaugumu. frišku i ljepljivu. s istom nogom na istom mjestu na džonu, samo s drugim cipelama.

i prva mi se onak razvlačila, od asfalta do stopala, kad sam išla hodat s tim. bilo je smiješno i tužno. onda sam uvaljala je u prašinu da mi se ne ljepi jer sam morala nekak dohodat do doma..i skućila sam da sam je time maksimalno kamuflirala tako da se uopće nije razlikovalo to mjesto od ostatka džona. sad se pitam koliko posto na cipelama imam gume, a koliko kaugume.

sad, u zagrebu, mi se uspjela s kaugumom zaljepit i neka maramica i velika, bijela dlaka. onakva čvrsta neka, kao od koze.ma.

ja ne znam di sam ja bacala izžvakanu kaugumu. zaista se ne sjećam. ne žvačem već godinu i nešto. ipak, misloim d aje nisam nasred ceste šutnula. ja sam ipak donekle ODGOJENA. bogamu.