srp mog djeda antuna

 
joj što volim velike pse bez lajne. i njihove vlasnike 10m iza njih kak rastreseno šeću s rukama u đepovima. odmah mi dođe milo i sva se razgalim na tu scenu.
i kad se razmak između nas (mene i pudlice zvane HrabarSamKadSamNaLajni) i zvijeri smanji na "dovoljno blizu", tad dignem ToSuPrsaOdJunakaToJeGlavaOdBedaka na ruke i stoički nastavim šetat s njim dalje zvjerkajući krajičkom oka na godzillu.
nakon toga sam prisiljena vodit neće-on-ništa-dijalog
krotitelj lavova: neće on ništa hahaha
ja: znam. al oće ovaj moj
krotitelj lavova: mkaj.
ja:moj će počet lajat pa će tvoj možda popizdit. a možda i ne. al ne želim provjeravat
krotitelj lavova:ma neće on ništa.
a simultano s tim đukela hoda oko mene i mog pederskog psa i potmulo bruji.
 
jednom mi se ..a ne zaklalo psa jerbo je još živ, al........zaklaluckalo. onak, malo.
radilo se o nekom lutalici koji je bio mješavina vučjaka i atletičara dugoprugaša. meni je tak izgledao. i stvorio se od nikud i ispižđen lajanjem ovog mog uvatio ga za vrat i tak..malo ga centrifugirao u gubici.
šta da kažem. super doživljaj. na kraju sam vučjaka-atletičara šutnula nogom i rekla da mu jebo pas mater, što nije imalo apsolutno nikakvog smisla s obzrom da sam htjela da zvuči kao psovka, i sastrugala sa poda svog psa.
nije bilo puno krvi al dovoljno da poškropi dio asfalta i moju tenisicu.
 
drugo jutro sam nešto do faska bila jurila i nisam oprala to s tenisice jer smo cijelu večer kod veterinara proveli, a ujutro nisam imala vremena za to.
dok smo čekali konzultacije, poznanica me pitala da kak mi je uspjelo s kavom se zakapat po nogama, ..hihi...a ja sam nehajno rekla:
ma nije kava. to je krv mog psa
povukla dim i nezainteresirano se zagledala u dio stropa.
 
hihi
 
 

 
ja ne mogu spavat samo u tuđim krevetima. u svome mogu makar ovi iz novonastale montažne kućice na livadi marljivo rade od ranog jutra.
tako da sam u samom startu dana propustila napravit nešto od planiranog. ne volim to.
jedino KONSTRUKTIVNO šta sam danas napravila je da sam se uspjela pokenjat.
ma.
 

 
sad kad napokon mogu tipkat bez ikog iza leđa sam u miru otovrila njih trojicu od mnoštva fejvoritsa.
oke, ne baš mnoštva.al množija.(?)
dok mi se učitavao prvi, pomislila sam:kolko mu je loše?
dok se učitavao drugi, pomislila sam: koje sam nebuloze sve propustila?
dok se učitavao treći, pomislila sam:do kojih je novih "spoznaja" došo i uz KOJU muziku?
 
a vi ste svi šašavi, znate.
 
baš sam literarno jaka u zadnja dva loga. a znam. a jebiga.
a.a.a.
 
 
 

 
a sad kraj otvorenog prozora moram spavat. gadno je kad nema brata u sobi. onda ne mogu ujutro na:fuj, ko je to pijo?
 
reć: buraz
 
a jebo sve.
 

 
joj što volem kad blejim u monitor, a netko mi stane iza leđa i prelazi prstom po hrbatima (hrptima?) knjiga na polici...
bit na kompu u javnom prostoru mi je otprilike ko kad serem u javnim vecejima
a tam bar mogu vrata zatvorit:/
 

 
mene se uopće ne razumije ako se maknem iz zagreba. iz tehničkih, ne suštinskih razloga:) sve trebam ponavljat preko nekoliko puta da me se percipira. oralni aparat mi je u kurcu. (eto prostora za igru riječu juhujuhuhu predvidljivi komičari..TIŠINA!)
kad sam išla na govorne vježbe (jer su svi išli s dramske na govorne, a ne jer me pedagogica poslala logopedu (xixi ovo je ujedno bio i argument kojim sam završavala raspravu s jednim svojim frendom s nazivom:rugala se sova sjenici) bila sam školski primjer kako ne treba pričat. i svi su se smijuljili kad sam prvi put čitala neki tekst, a voditelj je grizao donju usnicu i zamišljeno gledao kroz mene.al napredovala sam.
ipak, već dugo nisam u tim vodama. ne vjezbam jezik. eventualno sporije ponovim kad vidim upitnike na glavama sugovornika.
s tim što je izvan zagreba situacija puno teža. moram ponavljat duplo. .. ipak, ono što ima veći učinak od bilokakvih govornih vježbi je ćaskanje sa slavoncima. druzila sam se s ljudima s raznih dijelova hrvatske, al samo slavonci imaju logopecka svojstva
uz njih pooočneeeš oteeezat, pa je sveee laaaaćo
 
družite se sa slavoncima.
(vi koji ne znate pričat.)
 

 
hihi. a ono, svako tolko bi prelazila u pušački dio vagona da zapalim i taj jedan put nisam bila u stanju nać upaljač. nakon šta sam doglavinjala s onom svojom raščupanom kosom i blijedim licem do tamo, sa slabom koordinacijom pokreta, nije mi se dalo vraćat opet natrag da ga nađem u torbi.
pa sam se digla i dosla do tih nekih i postavila to pitanje. početak. a onda mi je sinulo da smo presli koprivnicu odavno i da engleski više nije nužan za sporazumijevanje.
bilo im je smiješno.
nakon tog je slijedio ševa-monolog: ma..........nda....... skroz sam...prešal... tala se na....pa..............nda.
 
suficit alkohola me ne može razvalit toliko koliko može deficit sna.
 

 
tam su neki u vlaku rvacki pričali, a mislili su, sasvim opravdano, da drugi oko njih ne. a ja sam ih slušala šta pričaju i bilo je zabavno, al je onda čovjek izvalio nešto na šta mi se omako cerek pa sam se odala.
pa su pričali tiše :))
i nudili mi čokolade. uporno. ako vam netko kaže:
"ne bi, hvala. zadnja 4 dana sam na sendvičima i sve šta mi sad treba je juha"
to znači:
"ne bi, hvala. zadnja 4 dana sam na sendvičima, nisam srala tri dana, a grčeve imam već 2 dana"
ali ne. bili su uporni. i onda sam je uzela, kvragu. kad nisam znala više šta da radim, a da ne ispadnem..tam neka..štajaznamkakva. i dok mi se čokolada polako počela topit na jeziku, žena se okrenula i s blistavim osmijehom rekla:
jel da da je fina? ova ima ČAK  70% kakaa
i ako mi je i primijetila suzu u oku kad sam joj se nasmiješila, sumnjam da je znala zašto mi se plače.
 
 
 

 
 
:)
 
 

 
a kako se
 
 

 
ako sa labellom počente nabijat po čavliću na sotlici ne bi li ga vratili tam od kud se izvukao, vrlo vjerojatno ćete potragt labello.
a jebiga akd nemam rubikovu kocku. s njom sam nekad uspješno zakucavala natrag sve čavle šta bi se drznuli virit.
 

 
ovak ide:
stanu se u krug, natoče si cugu u čaše, svi u glas glasno počnu govorit: "6996 oooooop" i eksaju.
to smo morali ponavljat. jer je jedna žena između "6996 ooop" i eksanja rekla:živijo!
morali smo ponavljat jer je pravilo da se ne smije govorit dok ne popiješ. kazna je, ak se t uopće može tak nazvat, da svi moraju ispočetka proceduru proć.
nakon šta je stvar drugi put krenula, ja sam nakon "6996 ooop" pomislila:a jebote, ko uopće ima potrebu U OVOM MOMENTU nešto reć
al nisam rekla. al SAMO zato sta su to bili novi ljudi pa sam bila sramežljiva i pasivna:DDDD
 
ali oni imaju 50 i više godina:)))))) sasvim su ćaknuti.
 
(i bila sam napol izbezumljena kad me ovaj njihov uvatio zašiju i doveo među 15 njegovih vršnjaka koji su pili. ja sam s njima poslovno došla surađivat. ne se družit:)) totalna izbezumljenost je nastala kad su natočili te čaše i počeli svi gromoglasno uzvikivat te brojeve. pomislila sam:kae ovo, đavolja lutrija.al nisam imala s kim to podijelit.)
 
 
 

 
eto to mi se dogodilo popodne. nazvalo me se i reklo:
čavli
rozo
metafora
nekenerazumljiveriječi
i sve to nekoliko puta uz smijeh i krčkanje i prekidanje veze.
 
i nisam u stanju UOPĆE reproducirat dijalog, al JE BILO smiješno. i povremeno osjetim dio kore mozga kak se smije tom, pa se počnem i ja cerekat. potiho.
 

 
opet visi. i budim i pešta. nikad s tim gradom na zelenu granu. i zadnji put kad sam planirala ić je sranje neko bilo. naravno, drugačije od ovog jer se ja trudim imat razonlik zivot. i raznolika sranja si omogućavat da imam. taj put sam, naime, PREKINULA s likom s kojim sam mislila ić. dva tjedna prije.
nije pametno prekidat sredinom prosinca s ikim s kim imaš planove za novu godinu, pogotovo ako ti je to JEDINI plan za novu koji imaš. s obzirom da si ostale ODAVNO odjebo zbog tog plana.
ustvari...hm. hihi...pa..ustvari je on prekinuo sa mnom, a ne ja s njim:DD hihi...a uglavnom. i kontala sam dal da ipak idem il ne jer se radilo o velikom društvu, al na kraju ipak nisam otišla.
srećom, jer su se u budimpešti moj tadašnji bivši i moja tadašnja tadašnja i sadašnja frendica spanđali.
kao, srećom da nisam išla....bwahaha bwahahaha
zato sam deset dana poslije srela u gradu frenda koji se taman išao nać s njima dvoje pa je zvao i mene da dođem, a ja sam imala sat vremena do nekog dogovroa pa sam otišla. taman smo  došli kad je Ona Njemu pokazivala slike iz budimpešte koje je digla s razvijankja. pa kak su se slike prosljeđivale ljudima za stolom, tak su došle i do mene. tako da sma vrteći polako sliku za slikom, a SJEDEĆI ZA STOLOM S FRENDOM, FRENDICOM I BIVŠIM polako počela spoznavat njima naočigled da su se njih dvoje spanđali u mađi.
ne znam kom je više bilo neugodno. nakon pregledane zadnje slike odlučila sam da nek to bude njima pa sam se zajebavala na svoj račun i sve se nešto haa-haha-oraspoloženo-smijala
jedva sam čekala da odem.
jebote, postoje i BEZBOLNIJI načini tih spoznaja.
ma.
 
 

 
imala sam 7 godina. plus-minus. bili smo kod obiteljskih prijatelja u gostima. starci su se u kuhinji družili za stolom, a mi smo bili u dječjoj sobi. tri njihove kćerke, neke njihove frendice, sestrična i ja. igrale smo se kina. ne znam čeg smo se prije igrale, al je u jednom trenu postalo svima dosadno i onda smo malo premišljale čeg bi se mogli igrat i jedna od njih je slavobitno uzviknula:
"znam!!! kina!!!"
i onda se sve ostale prihvatile tu ideju i počele uzbuđeno dodjeljivat si uloge. a one su imale taj neki dječji projektorčić sa par rolica crtića nekih i naravno, najbolja uloga koju si mogao dobit je bila da ti budeš puštač filma. naravno, to se odma na početku znalo da će bit jedna od onih kćerki kod kojih smo došli.
ona najstarija, naravski:)
tako da s epolemika oko te uloge i nije nešto dužo održala, ali je zato bilo mnoštvo prepucavanja tko će bit prodavačica karata, tko onaj tko cvika akrte na ulazu, a tko će prodavat kokice.
ja sam u cijeloj toj raspravi sudjelovala samo širom otvorenih očiju. konačno su one razdjelile uloge među sobom i počele užurbano pripremat potrebne stvari za igru, izvlačilem tam čips i čokoladice umjesto kokica i izrezivale papiriće i ispisivale brojeve na njima i pripremale taj projektor.
tad negdje sam se počela osjećat DEFINITIVNO zapostavljenom pa sam išla od jedne od druge i zaptkivala
a šta ću bit ja? a šta ću bit ja? a šta ću bit ja?
al me svaka otpingala da je pustim na miru i da budem publika. otegotna okolnost mi je bila šta sam bila najmlađa pa nitko nije imao bogzna kakvog respekta prema meni.
a ja nisam htjela bit publika. njih tri su već bile publika i mislila sam da je to dovoljno. uostalom, bit publika u igri kina je najgluplje što možeš bit. onda sam probala bit pomagačica BILOČIJA, al su me i puštačica filma i prodavačica i cvikačica i kokičarka odjebale.
tako da sam sam išla mislit ko još, jebote, mogu bit.
i baltazar je dugo mislio i dugo mislio i napokon smislio
"ZNAM!!! bit ću oni šta kasne!!!"
pogledale su me kao što gledaju nekog tko ih je dugo maltretirao, a sada im dolazi s glupim idejama
"šta ćeš bit?" (u zboru)
"oni šta kasne."
"šta je to, kolajah?"
"oni ljudi koji kasne u kino. uvijek netko kasni u kino. vas tri ste publika, a ispred vas cemo stavit jos jedan red stolaca i ja ću se provlačit između reda i vaših nogu, onak pognuta i govorit:oprostite, oprostite"
 
..........ne znam dal su mi pustile da to budem. al znam da su se međusobno pogledavale dok sam im iznosila prijedlog.a ja mislim da je bio baš vrhunski.
 
i sad mi je tek sinulo...to da ću bit oni koji kasne...
ja se tog dan danas još igram:)))) ne sam u kinu:))))