La vie d'une Francaise

Eh...U cetvrtak definitivno "palim", kako se to vec kaze. Tu je rezervacija i sve sto treba.
Moji prijatelji su dva puta uspeli da me rasplacu. Jer, sve je nekako u stilu rastanka, a ja sam sentimentalni idiot ( po recniku Dostojevskog ) i ponekad ne mogu da se obuzdam. Zapravo, dugo nisam mogla ni da placem, zbog onih razloga zbog kojih covek obicno to radi. Nekako sam sve gutala u sebi, bivajuci uvek besna, ne tuzna. Ali ovo su cudne suze. Ni radosnice, ni one prave. Veceras, sasvim spontano ( a tako je najbolje ), tri najblize zenske osobe su organizovale izlazak u moju cast, i bilo je divno. Na kraju su nam nasmejani Cigani svirali za stolom. I bum! To je momenat gde ja pomisljam u sebi: "Ovoga cu se secati tamo. I celog zivota. Ovo su ti momenti zbog kojih je zivot lep!" Sve je proslo kroz mene u delicu sekunde, i suze su krenule dok je osmeh bio na licu. Eh...i svi su bili u cudu, cak je i covek sa gitarom rekao: "Pa nemoj plakati!" Ali biti medju osobama koje volim, prijatelji, koji mene vole, ta medjusobna ljubav je nesto sto moje srce nije moglo da zabelezi samo jednim otkucajem vise u minuti, vec je moralo da manifestuje fizicki, dostupno tudjem oku.
Pre ove veceri, pre tacno dve nedelje, moj najbolji prijatelj je iz jednog sasvim treceg grada dosao u prestonicu kako bi bio sa mnom dok predam dokumenta za vizu, jer je to bio jedini momenat kada smo mogli da se vidimo pre mog odlaska "preko grane". Rekao mi je da ima poklon za mene. Pomislila sam da je ostao veran tradiciji koju ja nalazim krajnje simpaticnom i doneo mi na dar predmet koji ja obozavam i kome se uvek obradujem, bez obzira sto imam mnogo razlicitih primeraka kuci. Ali, ne. Pruzio mi je kovertu na kojoj je pisalo "mom najboljem prijatelju". Otvorila sam je ocekujuci kartu sa toplim recima kakve samo prijatelj moze da napise rukom formalno, a u stvari srcem. Opet greska. Nasla sam se u cudu kada sam u koverti videla novcanicu. Poprilican broj apoena. Vratila sam je unutra, zatvorila kovertu, pruzila mu je i rekla da ne mogu da je primim. Usledilo je raspravljanje. Rekao je da mi je tamo novac u prvom periodu najpotrebniji, da je on to mogao i zeleo da izdvoji, da mu to nije nikakav problem...A onda je podigao kaziprst desne ruke u znak privlacenja paznje jer ce reci nesto bitno; lice mu je bilo ozbiljno i gledao me je pravo u oci: "Samo da ti kazem, jedan je najbolji prijatelj!" ... Kako da se ne rasplacem?! Ko to ima toliko celika u grudima da bi ostao na ovo hladan? Pogledala sam ga, taj trenutak mi se cini duzim nego sto je bio. Ustala sam i poljubila ga u obraz, zagrlila jako i dugo i... naravno pocela da placem. "Ozbiljno to mislim, pravi prijatelji su retki."  Vratila sam se na svoje mesto placuci, i jedva uspela da skupim glasa i kazem mu brisuci obraze: "Govno jedno, rasplakao si me." :) On se vec smesio gledajuci me toplo.
Neko kaze da je sve to tako obojeno blagom setom zbog rastanka, da inace ne bi bilo tako. Inace bi se zivot odvijao lenjo i preslikavao svoja popodneva istim potezima kichice. Ali, znali smo mi to i pre. Pokazati ljubav. Npr. taj isti najbolji prijatelj mi je krisom za Novu godinu ostavio poklon ispred ulaznih vrata mog stana, pobegao i onda me navodno sa drugog kraja grada pozvao i pitao da li je Deda Mraz prosao pored moje kuce. :) "Brzo proveri!", rekao je. :)
Mora da me Bog miluje osmehom, cim me je blagosiljao ovakvim bogatstvom...  

miluje...miluje:))

Reci cu mu da i tebe malko pomilki po glavici. :)

ma da...da mi zvečku stisne:)