La vie d'une Francaise

Trapava sedmica. Nadam se da nece biti i mesec, i godina. Kada pocne svaka godina, ja je osluskujem. Vec decembar mislim da malo najavljuje njenu prirodu, januar zna da zavara, a u februaru je vec sve dosta jasnije.
Stvari se desavaju, i kako koja pristize, svaki put pomislim, evo, jos jedan izazov, jos jedno treniranje strpljenja i izdrzljivosti, i za svaku se ispostavilo da ce da krene naopako, toliko da uvek progundjam: pa, naravno!
Nadam se da je samo kratak period u pitanju, ali nemam dokaza za to, samo veru. Volela bih da znam kada ce se zavrsiti i vec jurim signale kada ce neka situacija da krene po dobru.
Osecaj iz Drvengrada i dalje lebdi oko mene i budi zelju za novim putovanjem, skokom izvan rutine. Mozda i begom, nisam sigurna. I drzim spreman neseser sa potrepstinama jer mi je pakovanje uvek stres, problem, odugovlacim, razvlacim se, umorim. Resila sam da mi uvek bude spreman, spakovan, za slucaj da treba negde iznenada da krenem. Spreman za novu avanturu, nove inspiracije i osecaje.

Kroz ove redove sunjam se ja, ona nekadasnja. Misli, osecanja, sve je tu i ponovo postaje zivo. Vreme i jeste relativno, Ajnstajne.
Drugi su izazovi danas, pogled kao da ne doseze daleko. To je ono sto je lepo kada si mlad, sve te ceka. Shvatas da je to proslo onda kada zivuckas za danas, sa planovima koji nisu visegodisnji.
A mnogi su otisli, ugasili se. Secas ih se iz skolskih dana, secas se energije, vremena koje je bilo i koje ce uvek trajati kao neka verzija raja. Detinjasto. Mozda. Nekadasnji polet se pretvorio u jebiga.
I toliko razocaranja u bliske ljude nikad ne bih ni pretpostavila. Crta je povucena, i oni nisu vise deo. Oni koji jesu, nisu bili pre, i to je neprirodno. Poneki izletic, poneki datum, ali nikako konstantno.
Zrela dob izgleda nije nista drugo do nostalgija za mladoscu.

Nedostaje mi prisustvo. Stan je malen, ali kada nikoga nema pretvara se u bezizlaznu sumu, kakav lavirint. Nije bitno da se vratis. Zaista nije. I besciljno bi bilo. Samo treba da se naviknem da tvog prisustva nece vise biti medju ovim zidovima. Samo to...

Nije nikakva lekcija potrebna, u pitanju je menjanje stava.

Relativiziranje svega i jedno globalno opustanje gde rec "fatalno" ne postoji, niti ce ikada poceti sa postojanjem. Ne postoje tacke, sve su zarezi i nastavci...

Ali, zivot je tu ne samo kako bismo upoznali druge. Sve te transformacije tokom godina cine da je buducnost nezamisliva i gotovo nemoguca, jer ne znamo sta cemo postati. U kakvu cemo sad osobu izrasti. I to je ono sto je zanimljivo. Nestalnost. Promena. Nema monotonije. Ipak, nekakva osnova ostaje i mora postojati. Kao stablo drveta a transformacije su grane.

I nema garancija! O, ne. I sve postaje jedna vecita adaptacija. Na sve i pre svega na nas same. Ja sam ja, ali ja sam i moje okolnosti. Stablo i grane.
I pitanje koje se uvek provlaci i koje je sveprisutno: kako znati pronaci kod? A odgovor nije lak. Iako moguc. Princip magneta. Ne magnetnih polova. Nije lak, jer je prirodan. Jer sve lezi u smeni. I jedino tako je dobro, zato sto je jedino tako i moguce.

A sreca neka tinja dugo u srcu i neka se nikada ne ugasi...

Ako neko vidi svrhu vrtenja u krug i besomucnog ponavljanja istih situacija, neka mi otkrije tajnu! Kazu da nam se iste stvari desavaju samo zato kako bismo naucili lekciju. Pa, evo, ja sam, na primer, los djak. Javno izjavljujem da svoju lekciju necu nauciti, ni sad, ni za 500 repriza iste. I sta sad? Nije li to neka vrsta pakla. Nedostaje samo vatra i dim, a vecnost je tu...
A ako nije rec o lekciji, sta je ona u pitanju? Masta mi veceras slabo radi i ne mogu da nadjem drugi odgovor...
I'm oh so betrayed...
I ako je na meni da naucim lekciju, i da nesto promenim, kako mogu uticati na volju drugih da ne cine zlo?...

Cekam te. O, da. Budna sanjam. Et toi, tu te fais désirer. Le malin! Kupujem stvari koje mislim da ce ti se svideti. Zamisljam kako ces biti ponosan na mene, kako ces mi govoriti da sam drugacija od ostalih, jedina vredna. I bices miran. Siguran u sebe, u nas. Nece biti severnih vetrova. Provodicemo sate u prirodi, citajuci u tisini. I tisina ce biti nas prijatelj, nece nam nikada smetati. I tvoj miris...uvucice se u nozdrve i udisacu ga duboko kako bih svaku svoju poru ispunila njime. I tvoj dodir...tek ovlas... I svaki tvoj pokret...tako spokojan, tako tvoj!
I bice to sreca koja ce se rasprstati po travi u vidu malenih, sjajnih kristala, pahulja i perli.

Jos nije kraj. O, ne. Mozda smo daleko od njega... Toliko jos sekundi imamo pred sobom. Pokusaj da ih dodirnes, pazljivo, polako. Dragocene su. Krenimo kao da proslost ne postoji, kao da je nikad nije ni bilo, kao da u nama ne postoji nijedan trag njenog prisustva. Zamisli dan. Kako zelis. Ali, bez negacije. Neka osmeh bude! Ne onaj iskrivljeni tik, vec onaj osecaj koji lici na toplinu koja otapa hladno mesto. Lagano, u milisekundama. Hodaj sporije. Primeti detalje. Dodiruj ih, slusaj, posmatraj, divi se. O, da. Mastaj. Lezi na tlo: pesak, kamenje, travu, zemju. Gledaj oblake. Malo vetra ih pomera. Transformacije, jedinjenja, novi oblici. Dotakni ih. Zagnjuri prste u njih, cele sake, oseti. Lagano. Udahni polako ali duboko. Celim plucima. Ne zadrzavaj vazduh i izdahni. Polako, lagano, polako, lagano, nezno, neznije, gotovo ovlas...Tu je?

I vec mesecima status quo. I nema naznake da ce se nesto promeniti. Osecaj promasenosti i praznine jer ne postoji kvota koja bi se nazvala tvojom. Kao da si zakasnila. Taj odvratan osecaj kada shvatas da nisi stigla na vreme. Kao u onoj decijoj igri sa stolicama, gde ima jedna stolica manjka i kada se muzika zaustavi treba naci slobodnu stolicu, inace se ispada iz igre. U svakom krugu neko ispadne. Cudno je to sto kao dete nisam gubila u toj igri, ali znam osecaj neizvesnosti. Cekas da se muzika zaustavi i tacno znas da postoji neka sila koja odlucuje ko ce se naci pored slobodne stolice. Sila ili sreca, ili kako god vec. I nije bitno ako izgubis... to je samo igra.
Ali, sa skoro 30 godina, osecam tu neizvesnost ponovo. Isti osecaj, druge okolnosti, drugi kontekst. I ovog puta je bitno da ne izgubis! Bitno je da nadjes slobodnu stolicu. Ovde, tamo, negde drugde. Sa njim.
Ali, muzika svira, i nikako da se zaustavi. Nikako da dodje do momenta kad treba sesti. Ili kao da je vec nekoliko krugova proslo i da si svaki put izgubila, i da su te svaki put vracali da probas ponovo, davali ti novu sansu, a ti uvek ostajala da stojis...
I sve se polako pretvara u kosmar u kom muzika traj vecno, a ti nikad ne nalazis svoje mesto.

Is this life?!

I sve je smena noci i dana. Ustajanje i lezanje. A u medjuvremenu praznina. I umor. O, da, umor. Dubok i tezak, akumuliran. Potez bi trebalo povuci, ali kao da podsvest ne zeli, i cini tako da se delici slazu drugacije. I nesvesno biram drugi pravac. Ali, ako je to moj cilj, bitno je da ga spoznam, i da stvaram uslove za njegovo uspesno ostvarenje. Nisam ovde, ali jos uvek nisam drugde...

Od 2009. sam trazila promenu. Na svim nivoima. Postoji konotacija nestabilnosti u reci promena, ali, nije to sto mi treba. Osvrtanjem u nazad, mogla bih biti zadovoljna, ali kako vreme prolazi sve vise konstatujem negativne strane trenutnog momenta i bliske buducnosti. I zakljucujem da mi je zelja bila na mestu i da sam uspela da je svedem na jednu rec: promena. A i tako mi je sinteticki duh svojstven, linija manjeg otpora uvek nacin funkcionisanja. I sad, nije da nesto preduzimam, ali sticem utisak da sam stvorila dobre preduslove, i da ce promena naici na plodno tlo i toplu dobrodoslicu jer je cekana tako dugo. Nekakav period kada osecam vatromet u grudima s vremena na vreme i taj osecaj mi pruza optimizam da verujem da je SAD momenat!

Mes meilleurs voeux!!!

Française

Vreme vise nije bitno. Ono i tako prolazi, godine se i tako nizu. Bitan je momenat gde cu te upoznati, gde cemo oboje osetiti potvrdu iznutra. Momenat odakle cemo poceti da hodamo paralelno. Taj dan kada cu reci sebi da vise nisam sama. Cas kad cu shvatiti da nisam los igrac. Kada me osude nece doticati. Put ce postati obasjan suncevom svetloscu, osmesi ce biti siroki, i secanja na proslost vise nece biti bolna. Vreme nije bitno, ali neophodno je da tece...

Déracinée. Krijem se iza reci. Krijem se u drugoj zemlji. Jedinka otcepljena od korena. Ponekad je samoca tako teska, steze pluca i ne da vazduhu da prodre. Tu su ljudi, individuals. Stranci, bas kao sto sam i ja za njih. Gradimo iluziju zajedno. Iluzija je neophodna za prezent. Praznici stvaljaju akcenat mnogo jaci nego uobicajeno. Zelja za pripadanjem, negde, nekome. Zelja za konstrukcijom. I istovrmeneo za autoconservation. Zelja za domom. Ali, kako? Potrebni su mi cuvari vremena nekadasnjeg, bica koje je postojalo a koje se sad menja. A ako cuvari nisu tu, rizik od pogresnog pravca je tu. Svedoci mog postojanja, zastitnici moje autenticnosti. I sve nema bas mnogo smisla. Tendresse attentive ne dolazi ni iz jednog pravca. Vrtoglavi krugovi i vreme koje prolazi munjevito... Osvrt u nazad? Ja sad i ja uskoro su dva bica. Stranac je sanjalica koja vodi ljubav sa otsustvom, nedostatkom, un déprimé exquis...

Sa svojih 40 godina, ona je sama. Ima svoj mali stan, sezonski posao i nekoliko knjiga o spiritualizmu koje su joj omiljena lektira. Smatra da mora da radi na sebi, trazi pomoc sofrologa, sve to u cilju kako bi se oslobodila fantoma iz proslosti koji se javljaju cim se bilo kakvo osecanje u njoj probudi. Analizira i filozofira, mozak je na diznosti uvek.
Pokusavam da joj objasnim da je bolji put spoznati sebe intuitivno, i da je to jedini iskreni nacin.
Samoca i samacki zivot, vremenom, a da i ne primetimo, stvaraju od nas egocentrike...
Ona ne zeli da prizna da gresi, da postoji i drugi nacin. Po svaku cenu zeli da se apsolutno slozim s njom i u toj zelji podstaknutom njenim egom postaje kotradiktorna. Cak poteze i za poslednjim "oruzjem" - njenim godinama. "Ipak sam ja starija od tebe." Ali sta znace godine ako je duh zatvoren? Ako nije slobodan da leti poljanama i da bude rasejan, da se igra i relativizira?
Tuzno je sto neki ljudi bivstvuju na ovoj planeti a da nemaju pred sobom primer "normalnog". Traze ga, ali lutaju perverzijama svog sopstvenog uma, gube se u lavirintu ega i istina postaje nesto iluzorno, siljeno. Ako je neko u stanju da zaplace za svaku sitnicu koja ga podseca na nesto prezivljeno, iako to prezivljeno nije toliko fatalno, i iako ima drugih dusa na ovom svetu koje su propatile vise, smatram da se taj neko moze smatrati as a fucked up person i da obavezno mora potraziti pomoc. Sofrologa, psihologa...ali, nikako sam, jer ... our mind plays tricks on us.