La vie d'une Francaise

M'amuse pas. Faut changer de combinaison.

Dva meseca u tvom svetu i u mom nije ista vremenska jedinica. Dva meseca za moje srce i za tvoje (imas li ga uopste?? brzo kod kardiooga!)...
Sve odlucujes ti. Moje je da pratim tvoje odluke, da se savijam kako ti zelis ili da odlucim da mi tvoja muzika ne daje zelju za plesom i da zatvorim svoja vrata. Ovaj put, zauvek.
Koji god izbor da napravim, ici cu protiv sebe.

Dakle, sve sto ti treba je rezolucija, plan i timeframe. Mr's na posao! Sta cekas!?

Bila je spremna na sve. Cak je i ponizenja prihvatala kao zrtve i dokaze ljubavi. Sastavni deo trenutne igre. "Jednog dana...", mislila je. Znala je da ne moze traziti promenu, nije imala pravo na to. Ali se nadala da ce vreme obaviti svoje. A kada se stvari prepuste stihiji, retko da zivot krene na bolje. I sve sto je davala, bilo je njena volja. Niko nista nije zahtevao. A mislila je da cini dobro...
I kada je bila odbacena, lagano, bez ustrucavanja, bila je jedina koja se sazaljevala nad svojom sudbinom.
I sve to...samo zbog jednog razloga: strah od samoce. Strah od cinjenice da je ostavljena, odbacena. Ali, glavu gore! Samoca i nije tako losa stvar. Bar je cinjenicno stanje, nije varka, bar dopusta da se ponos zadrzi i da vreme bude samo njeno, da sve odluke i izbori budu njeni, bez uticaja nekog koje ne vidi u boji, transparentnu ili je ne vidi uopste.

Eh, posle gotovo 4 godine...opet ulazis u moj zivot. Cidnim nacinima, kao da postoji neka neraskidiva veza medju pojedinim osobama. Kao da je sudjeno da nam se putevi preplicu tokom celog zivota.
"Tu te souviens de moi?:)"
"Les bons ne s'oublient jamais ;)"
A svo vreme smo tako blizu, a da i ne slutimo.
Ne znam detalje tvoje svakodnevnice, ali izgledas zadvoljno. Tvoj duh...ne tvoj izgled, kao da lebdi oko mene i zatvara me u belicastu auru i secanja polako naviru. I osmeh se vraca. I ako se sve zaustavi, ako ponovnog susreta ne bude bilo, bicu ipak zadovoljna ovim clin d'oeil sudbine. Hvala Bogu na sitnim uslugama!

Ne uspeva mi vise... Ne nalazim zivotnu enregiju, optimizam. Izgubila sam kod. Ne znam gde je "case de départ"...

Tu gde zivim, umesto imena, na vratima mi pise: "SAMA"...

Danas je sesti dan kako trcim obalom mora u ranim jutarnjim casovima. Slatka navika koja se formira. Likovi koje vidjam svako jutro, narocito seniori kojima se divim.Jutarnja svezina, plavetnilo mora i neba, ubrzano disanje, lose misli koje polako napustaju mozak i oslobadjaju ga presije, bol misisca koji prija. Miris kafe i svezi ice-tea da se utoli zed. I nakon tusiranja sve izgleda lako, moguce, izvodljivo. Um i telo su cisti. A srce opet novo, netaknuto.

nightime falls too late
sometimes all I want to do is wait

I know it's easier to walk away than to look in the eye
but I'll raise a shelter to the sky

tonight I'll still be lying here surronded
in all the light

"Kako muskarci ne uspeju dobro da ciljaju WC solju kad uspeju da ubodu mnogo manju rupu?!" :)

Ispricam ja to jednoj drugoj prijateljici, a ona kaze:
"Pa naravno, kad kliza samo od sebe, nema potrebe da ciljaju!" :))

Zene su najgore! :))

Neki sugavi dan...i cela sedmica. A i vreme je bezveze, promenjljivo, sunce ili kisa, toplo ili hladno. Vreme prolazi. A da ga ne koristim. Jos uvek bedno cekam. Ko ceka taj i doceka. Kao, kaze poslovica. Ma da je tako, bila bih radosna da cekam. Da ne sirim filozofiju na banalnim stvarima...
Pitam se zasto muskarci traze broj telefona, a onda nikada ne pozovu? Gde je tu logika? Ili kao pozovu ali posle nedelju dana, kao da ne ispadne da misle samo na to kako ce pozvati. Grow up, please! Pravi muskarac (ili bar onakav kakvog ga ja zamisljam) uzima stvar u svoje ruke, siguran u sebe, zna da preuzme inicijativu. Nazalost takav je sve redji i redji...Ili sam ja omasila vek. Danas zena mora da pokrene sve.
A to joj tako nije u prirodi...
Dakle, pitas ga da ti da broj telefona, onda ga pozoves na pice, u bioskop itd. ispratis ga kuci, isl. Boze moj, the world's going nowhere!

I sta sad? Dokle da cekam? U kom momentu treba sebi da kazem da je dosta i da mogu nastaviti uzivati u sebi i svojim svakodnevnim navikama? Zasto izgovoriti reci, ako je tek do toga da one budu izgovorene? Zar ne postoje da bi se njima preneo nekakav smisao? Ali, kako suditi o nekome koga ne poznajemo? Radi li se to uopste? Ima li smisla? Posto nema, sta je uzrok? Da li je Bugarska u pravu? Da li samo potiskujemo ono za sta znamo da je istinito? Koji je zakon funkcionisanja? Ako samoca toliko dugo vlada svime, kada je momenat da je scepamo za okovratnik i izbacimo napolje iz svog zivota? Odakle tebi ta moc da uzdrmas harmoniju tako dugo gradjenu? Zar za samo desetak minuta ti postizes takav kontraefekat? Ili moja tvrdjava nije tako postojana? Moram naci drugi materijal i ojacati bedeme...

Misli i dogadjanja nekako ne idu zajedno. Ili bar ne u jednom postu...
Pravim bilan, rezimiram...Zakljucujem da je brisanje jedne osobe ucinilo da ponovo mogu udahnuti vazduh punim plucima. Jadno, znam. Ali, taj iznenadni osecaj slobode je ucinio da zivot postane jednostavan i lagan, ne osecam teret na ramenima. I isti osecaj me je nagnao da uzmem gumicu i izbrisem jos jednu personu koja mi vec duze vreme truje zivot u manjim dozama, ali redovnim. Postoji i neko treci za koga jos nisam sigurna: DELETE or SAVE. Hamletova dilema, moja trilema.
I tako, kada se malo pozabavim generalnim raspremanjem mojih socijalnih odnosa, bicu spremna za novi pocetak, jer ce teren biti cist i povoljan, plodan za nove retke biljke. Srdacno preporucujem svima prolecno spremanje medjuljudskih odnosa, rezultat je neverovatan. Ne gubite kilograme niti celulit, ali se osecate lakse, manje stresno i napeto. Tako jednostavno. Bitan korak za covecanstvo.
Samim tim sto sam "pocistila" kolateralnu stetu, vreme je postalo opet samo moje. Toliko mi se to trenutno svidja da se brinem za svoje potomke.
Niko, podvlacim niko, nema pravo da se grebe o nas zivotni optimizam i smisao! Kakav parazit, infuzorija ili bicar.I sad, ko je gledao Persepolis, shvatice da je grand-mère imala pravo kada je rekla da se ne treba nervirati zbog pojedinih, jer ih njihova glupost tera da budu zli. Zapamti to. Primena u prakticnom delu zivota, i manje nerviranja, pucanja filmova i tako toga. Poenta, nekad mi sami komplikujemo zivot koji moze biti tako lepo organizovan... Misli o tome.
A onda, na drugoj strani Madrida, neko ko se u snovima uvek javlja kao andjeo. Svako vodi svoju bitku sam, okruzen demonima, ali negde drugde postoje drugi, isti kao i ti, koji vode svoje bitke. Sudbina andjela je da budu sami i okruzeni zlom. Ali, misao ih vezuje.
Konacno se razaznaje tajni kod. Biti drugde, a isti, svoj, neponovljiv, imati iste navike ali u drugom univerzumu, vratiti se iskonskom, onoj tacki u sebi gde ne dopiru drugi, gde su rec, imaginacija i mir nesto sto zamenjuje gravitaciju i ostale zakone fizike.
Bojim se da svako mora da pronadje svoj kod, svoju sifru i nacin citanja. Iskustvo je nedeljivo. Trazi u sebi, ne oko sebe.
A onda, slede bure. Ali ako sad izgradis cvrstu tvrdjavu, you fear nothing.
Kako je lako, kako je divno. Etre content. I kako zapamtiti, kako naci to skroviste u sebi, da mu se vratimo kada energija bude na crvenom 0%? 'Ajd sad, ko zna?  

Prati svoju intuiciju!
ma kako izgledalo apsurdno u momentu.

Pokusavam da zadrzim sebe u ovom vrtoglavom cirkusu. Da se adaptiram i ostanem svoja. Da ne potisnem korene - jako bitno!
Nalazim da je tesko nemati vremena. Cak ni 15 min na dan kada se moze odmoriti glava. Problem je sto kod mene to mora da bude u horizontalnom polozaju, zatvorenih ili otvorenih ociju. Bas kao sto deci treba vremena da mastare, izgleda da ni mi odrasli nismo drugaciji. Jer, ako mnogo "jurimo", cini mi se gubimo intuiciju, uvidjaj, svezinu, kreativnost. I onda kad dodje vikend, i to bude trka svoje vrste - sta prvo uraditi, kako organizovati ta dva dana. Jer ako se ne organizujemo, vreme proleti i na kraju ostaje kajanje sto nismo bolje upotrebili momenat. Jos je veci problem sto obaveze koje ne stizemo da zavrsimo tokom sedmice ostaju za vikend. Kao "tad imamo vremena" pa cemo to tad.
Imam utisak da vreme ide tri puta brze od mojih kapaciteta. Umorna sam i nista ne stizem. A naravno kada nemamo kontrolu nad sedmicom koja prolazi, problemi i stvari se nagomilavaju i tek tad postajemo umorni...Mozak ne zeli da obradi sve te informacije i rado bi krenuo iz pocetka, nekim svojim ritmom, skidajuci jednu po jednu stavku sa dnevnog/sedmicnog reda. I to je lep osecaj - kad se stize. Kada uocimo da idemo uporedo sa vremenom, kada ga imamo taman toliko koliko treba. Vlada mir i spokojstvo protkano adrenalinom.
E, da. Dodati na svu tu frku selidbu, staz, fakultet i posao, plus jedan dobar bronhitis...eto na sta lici zivot jedne Francuskinje...
Ali, izguraces ti i to, kao i uvek - na misice.
Eh, pitié...