La vie d'une Francaise

Elem, posle ljubavi ne ostaju samo lepe uspomene, maleni trenuci ukradeni u vremenskom toku. Posle ljubavi ostaje i gorak ukus, novootkrivene lazi i prevare. Uvidjanje da je proslost mnogo ogavnija nego sto se mislilo. Zakljucak da neko "ima problema" i da bi trebalo da se "obrati nekome". Patoloski lazov, osoba koja krije sve i nista, vodi dvostruki zivot, daleko od stvarnosti, sanja paralelno na dva nivoa, nigde budan. Reci upotrebaljava bez pozadine, u njegovoj upotrebi one nemaju tezinu, zaledjinu. Neko ko misli da moze sve da kontrolise sa IQ -500. Koji egocentrizam! Il se la pète trop! Neko ko je uhvacen u zlim delima sa predumisljajem, i ko se ne kaje, izgovara reci trazeci milosrdje, ali odistinski ne oseca nista. Dijalozi su tek verbalne situacije, nista drugo. Otsustvo dostojanstva. I neko ko uprkos svemu tome hoce da se vrati nazad, i da na paljevinama i nistavilu zasnuje nesto sto bi trebalo da ima buducnost. Koji paradoks! Ali, sve sam procitala, razbila sve sifre i kodove i dosla do kraja. Izvrsila sam analizu in and out. Za mene vise nema misterija koje si se tako trudio da kreiras. Busted!
I svi ovi osecaji...oslobadjaju. Konacno sam spremna da okrenem stranu. Potrebno je samo da vreme prodje, da se oslobodim navike...23 dana, kazu psiholozi. Toliko treba da steknemo i oslobodimo se navike. A sta ako moje vreme ne ide istom brzinom kao i univerzalno?
Slucaj cini da je sadasnjost ispunjena. Malo je slobodnog prostora da ti posvetim misli. Tako je i dobro. Mozda bih inace u monotoniji klonula, potegla. Ovako trazis kontakt, ali uzalud. I ne razumem koja te vrsta shizofrenije navodi da me jos trazis? Zar se ti jos nadas? Pauvre type! C'est tellement minable. Ca donne envie de vomir...

Jer, evo ga, tu je! Osecaj. Posle toliko vremena, vratio se. Da me potseti na sebe. I na pustos koju ostavi svojim prisustvom. Ceo dan se trudim da ga ignorisem, ali evo, suze su tu. Oci i nos se crvene, obrazi su vreli i mokri...
"Posle ljubavi ostaje obicaj da se sipaju dve case, umesto jedne. Pogled konobara koji nas vise ne vidi zajedno. Posle ljubavi ostaju pesme koje su pustali na radiju."
Ostaju pokloni, reci koje lebde u vazduhu, dijalozi koje mozak besomucno ponavlja. Mesta koja smo obilazili zajedno. POsle ljubavi ostaju putovanja. Lenje nedelje provedene u krevetu. Filmovi koje smo zajedno gledali (ti, koji cesto prespavas celu projeckiju). Posle ljubavi ostaju slike. O, da, slike! na kojima se vidi zaljubljeni par. Zagrljeni. Nasmejani. U momentu kada se ljube. Posle ljubavi ostaje navika da se spremaju stvari i da se vikend provede kod tebe. Ostaje navika da je neko u toku noci tu, pored, da je topao i da mu je koza glatka. Posle ljubavi ostaju beskonacna mazenja i dugi i lagani poljupci. Ostaju poruke. Posle ljubavi ostaje i navika da ocekujem tvoj poziv kada zavrsis sa poslom. Posle ljubavi ostaje potreba da te vidim u pola noci. Ostaju sale, samo nama bitne. Posle ljubavi ostaju uspomene.
Posle ljubavi ne ostaje nista...

Jasno je da bezim...I da nista sigurno nemam u svojim rukama. Misao ne motivise. Primeri ostalih mala nada, ali ne zadugo. S jedne strane, jako je prosto! Treba samo reagovati. Ali, ostati u tom ritmu, inace sve pada u vodu. Knjiga. Ne bilo koja. Nedostupna. Jer, mnogo ih je zahtevnih. Masta, kao izlaz. U principu, beg. Kukavicluk.
Budjenje je sve sto treba.
Malo meditacije, taoizma, koncentrisanje pozitivne energije i postavljanje stita svim onima koji zele suprotan efekat.
Welcome to the abandoned world...

blinded by fear of life...

Tako nekako to zvuci kada "ima hemije". I kako smo stariji, sve je redji taj osecaj. A isto tako sa godinama potreba za njim raste. Nije li to iluzija? Da nas neko toliko inspirise, da nam sama misao cini dobro?
Tako neophodno, tako neophodno, a tako nestvarno, irealno...Da li je to bilo moguce u prethodnom zivotu, jedino u snu? A cini se da vegetiramo u iscekivanju. Na to se svodi zivot: ispunjavanje obaveza, preslikavanje sedmica, a kada se uhvati malo vremena, masta se o osecaju koji bi nas oziveo, osobi koja bi nas probudila...
U medjuvremenu zadovoljavamo se onim sto imamo i sto nam je slucaj nametnuo i nemamo hrabrosti da sve zavitlamo u vetar i stvorimo bar potencijalni prostor za novi pocetak. Onako kako valja.
Il y a une mélancolie sous mon menteau de pluie qui traine encore...

najvise nam nedostaju najobicniji momenti, jednom kada vise nisu tu.

I sta sad osecam? ... Mrznju, bes, zelju da ispoljim agresivnost... Odvratan ukus je ostao. Milion lazi. Tek stecena spostobnost raspoznavanja lazi od istine. I sto je najgore, kada te uhvatim u lazi, sa dokazima i svim, ti i dalje nastavljas da negiras,pricas svoju pricu, a svima je vise nego jasno da se upetljavas bez potrebe. Imam tako jaku zelju da te unakazim. Da budes proklet zauvek. Da te zakaci neka bolestina i da na kraju skapiras sta si radio i da se POKAJES. uh, fuj! Svi ti osecaji su tako odvratni, i destabilizuju. Watch out, kazna stizeeee!!!

I sta sad ako vreme prolazi? "Simona, you're getting older..."
Lepo je pronaci te ponovo, ali fantomi proslosti bdiju...Valjda ce otici ako ih ignorisemo dovoljno dugo...Sta ti mislis?
Hoce li ti se svideti moj poklon? Da li ces zakljuciti da unosi zivot u tvoj stan, ili ce to za tebe biti samo obaveza vise?
Ciklusi se smenjuju, i osecam promenu na "ozbiljnije". Malo plasi, ali sve ima dvolicje. Ipak, vreme leti, i ti staris a da nemas cvrstih osnova, mada se biologija protivi, ali sociologija tezi svojem. A ti si tu, sa tvojom dusom i intuicijom i prepustas se stihiji tek uz pokoju filozofsku misao, tek pokoji odgovor na vecito pitanje "a sta ako nije tako?". I da li je bas tacno da ono vodi ka mudrosti? Mozda je paranoja bolji odgovor. Ili je u pitanju postavljanje granice... Na tebi da vidis...
Du courage...

...na faxu ovde. U globalu, ok je proslo. Iako sam citav dan provela tamo ( od 8h do 19h ) gotovo da nisam umorna. Zadovoljna sam, i motivisana. Valjda to sve utice da se umor ne oseca ( osim u nogama od silnog sedenja ).
Jutros, da li sto se jos nisam dobro rasanila, mada, autoput lepo rasani, nekako nisam bila skoncentrisana. Mozda i to sto cim neko udje na fakultet u FR odmah ga "bombarduju" koje-kakvim skracenicama, izrazima koji su okamenjeni i koje svi upotrebjavaju uveliko ili se brzo uklapaju u njihovo koriscenje. Bilo mi je cak u jednom momentu smesno, jer... ma preteruju! :) Tipa, DST, devoir sur table, zasto ne prosto "devoir". Ili vrhunac BU, za bibliothèque universitaire. I puno tako tih sitnih zackoljica na koje se valja brzo privici. Jer, kad nesto nije jasno, ako se obratimo za pomoc, odgovor nam stize u kodovima koje treba razbiti. :) I jos, treba se naviknuti na skraceno hvatanje beleski, kao na maternjem...opet skracenice! :)
Fino je prosao dan. I pred smiraj, zakljucujem da sam zadovoljna jer je dan lepo ispunjen, donekle uspesan. Znam da nisam prva, ali, prija cinjenica, i nadasve, laska, da smo u drugoj zemlji i da studiramo postdiplomske na jeziku koji nije maternji, i da ne nalazimo na probleme, jednako ucestvujemo kao i "otohtoni".
A da slika bude potpuna, i da moja konstatacija da me je zivot razmazio bude opravdana - skidanje pogleda sa profesorke koja govori o didaktici pisanog u knjizevnosti i paraknjizevnosti, pogled kroz prozor...plavetnilo mora, mirna i blago najezena povrsina, beli brod i druga nijansa plave za nebo...
Voznja kuci obalom uz laganu muziku sa radija, mastarenje i sredjivanje utisaka uz mamin poziv i dobre vesti.
Ah, ponekad nam se sreca bas smesi... :)

Another wild hearted woman, another child with the stars in her eyes. A wild hearted woman; and she's falling... falling.
How everyone she ever knew would leave her...spinning 'round.
...and that's how she exploses...into particles, letting it all out, fighting the stubborn one, seeking her way out, trying to keep her piece of mind.
And she's falling...falling.

Javlja se. Polako, u cesticama. Opimizam i pogled na buducnost sa osmehom dolaze u intervalima. Samozadovoljstvo i spremnost da se reaguje. Pronalazenje zenstvenosti. Vreme sivo, ali dozivljaj je suncan. Zraci na licu u vidu osmeha.

Zahladnelo je. Cini se da je leto na Azurnoj obali konacno proslo. Kisa tako ponekad blagtvorno deluje, umirujuce. Radio prati njen ritam i pusta samo dobre stvari.
Polako sve prolazi. Prijateljstva se brisu, lagano se udaljavamo. Ili je proces vec zavrsen?
Shvatam da se u ovoj putain de France svi ljudski odnosi zasnivaju na pukom interesu i da pojam "prijateljstva i porodice" ne postoji. S.T.R.A.S.N.O. Posto je preplavljena strancima, ocekivalo bi se da bar oni svojim razlicitim kulturama i korenima unesu promene, ali, nekim cudom, oni se integrisu i savijaju kako Sarkozy diktira.

Srusila sam zidove svoje kuce, krov protiv buke, skloniste od betona... srusila da bih sacuvala razum, i potom sam izgradila zid "anti-debil".

Nista gore, spoj problema i PMS. Stvarno sam bila lose. Ali, nicija nije gorela do zore. I hvala Bogu na tome. Odlazila da bi se vratila. I svi nesto namecu, nesto hoce, zahtevaju a ne pitaju se da li imam snage za to. Ne volim ljude koji sve gledaju sa svoje tacke i nisu u stanje da se postave drugacije, da istu situaciju razmotre sa tudjeg stanovista. Ali, i to nije fiksna stvar, na svu srecu. Trenutan period. Bad timing, kao sto smo zakljucili. Tako je to nekakav momenat kada zelim da me svi, ali doslovce svi, ostave na miru. Da me niko ne zove, i da ako se vec i cujemo da me ne pitaju za moj zivot, vec da mi govore o drugim stvarima kako na moje ne bih mislila. Ali svi bi da zabodu nos.

I najzad, svi su nestali, sve sam ih rasterala. Jedan dan samoce. Potpune, apsolutne. Jedan uzasan dan, tezak, gotovo neizdrziv. Noc. Budjenje nesto ranije nego inace. I momenat, nazvacu, prosvetljenja. Misao o tebi. Iako te guram od sebe, ti zelis da ostanes, trudis se, menjas sve kako bi mi ugodio. Postajes bolji. Tu si. Zelis da pomognes. Sve to zvuci besmisleno, ali po prvi put srce zna. Tvoja koza tako meka i topla, maleno utociste od problema. Zagrljaj kao shtit od kise. I saljem ti poruku : Je suis qu'une lâche malhonnête, complètement perdue et râtée, incapable d'agir correctement. Nema odgovora. Pomislim : pametno odigrano, u pravu si. Nudis sve sto imas tako dugo, odbacujem te bez trunke postovanja, i sad se vracam.

Nicija nije gorela do zore...

Razmisjam kako je temperatura suza idealna, gotovo utesna, te kapljice koje klize kao da miluju obraz...Ali, ne pomaze. Moram te nazvati, moram te videti, moram pronaci tvoju kozu tako meku i toplu, ona ce me utesiti, milovati, ne suze. Cinim iskorak, trazim dva sata otsustva kako bih te videla. I da. Nasla sam utehu, toplinu i mekocu. A tu su bile i suze. Ti kazes: "Bog je veliki. Svako ima svoju sansu u zivotu. Cak i najubogaljeniji se nada, ocekuje. Odbaci taj stav da je sve unapred izgubljeno, veruj u sebe..."
Pravi izbor. Kao blagoslov. Srecica.

Tek juce soba je bila tamna, tuzna, depresivna, a sad kao da je protkana zlatnim. I recenica koja u njoj lebdi i koja ce sigurno vecno ostati urezana:

T'as le droit d'être heureuse!
(imas pravo da budes srecna )

Hvala ti.

I bas kada pomislimo kako je zivot komplikovan, on nekako postane jednostavan.
Sta je to sto je komplikovano? Mogucnosti protiv zelja. Slusanje razuma ili slusanje srca, intuicije. I kada vidimo da forsiramo nemoguce, preostaje jedan izbor - pomiriti se sa stvarnoscu i pokusati uzivati u njoj. Slusamo glavu, a ceo organizam se uspinje govoreci da treba slusati srce.
Secam se da sam kao klinka raspravljala sa drugaricama da li je bolje udati se za bogatog koga ne volimo, ili za siromasnog koga volimo. Izabrati izmedju bogatstva i ljubavi. Volela bih da mogu da se obratim sad toj malenoj devojcici i da joj kazem da znam odgovor, i da je to onaj koji ona instinktivno naslucuje u svom srcu...