La vie d'une Francaise

E, da. Ponekad tako zelim imati komp u kolima dok vozim nocu i razmisljam o mnogo cemu. Jedino drustvo su mi nocni leptiri koji plesu na svetlosti farova, note Tracy Chappman "there's a fiction in the space between", poneki pogled i osmeh iz drugog auta dok zajedno cekamo zeleno svetlo... Otkucala bih tad post, ali ko bi onda vozio dok bih ja kuckala? :) Ma zaustavila bih se. Neverovatno, naleti inspiracije su ponekad toliko jaki...
Ono u cemu uzivam ovih dana jeste zadovoljstvo sobom, svojim zivotom ( koji jos uvek nema neki fiksirani pravac, niti neki poseban cilj kome treba teziti ). Uprkos problemima i problemcicima uspeva mi da zadrzim sebe. I to je najbitnije.
Takodje bitan "detalj" je sto je "neko" tu svaki dan ( gotovo ), i sto uvek ima lepu rec, a lepa rec gvozdena vrata otvara... :)
"Les jours qui se suivent, ne se ressemblent pas."
Eh, kako je to lepo receno...Druge kulture ponekad imaju prave male riznice mudrosti, satkane u okamenjenim izrazima koje upotrebljavaju svaki dan... Pokloniti mi jednu od njih, vredno je hiljadu osmeha i otkucaja srca upucenim nekom...
Gros bisous R.V. Mè gwès wé! :)
Drugi aspekat boravka ovde jesu uspomene. Na ljude i trenutke prezivljene u ovom gradu. Npr. vracanje kroz vreme do mog teksta zabelezenog ovde pod naslovom "Grignani u Suquet-u kasno nocu"... I sve postaje tuga koja obitava na dnu srca. I ne dam joj da ispliva. Tu mora da ostane. Tako mora biti. Jer, tako je zapisano.
So it shall be written, so it shall be done...
Pozdrav svima iz Kana,
Francaise