La vie d'une Francaise

On s'est dit je t'aime et on a fait le tour des mots
Viens qu'on se fatigue un peu, viens qu'on se fatigue un peu...
Ne mogu da verujem da se posle toliko vremena secam njegovog broja. Izbrisala sam ga namerno iz svih imenika i ostalih mogucih mesta gde bih ga mogla pronaci, ali on je ostao na suvom i mracnom mestu u mozgu i trebalo mi je svega nekoliko minuta da ga rekonstruisem. I sta sam uradila? Pa da. Bilo je 2h posle ponoci i nakon duzeg zvonjenja ukljucila se sekretarica: "Ariles". Osmeh skoro nije dostigao tu sirinu! Sakrila sam svoj broj. Naravno. Mada ovaj on nema. Ali ako bi nazvao, cuo bi moj glas...Vratih se bar 15 godina unazad kada sam zajedno sa drugaricama okretala brojeve decaka koji su nam se svidjali, a onda ih pustale da ponavljaju "halo" do besvesti. Tada nije bilo mobilnih i retko ko je imao identifikator... Sad smo svi manje-vise identifikovani. Leteci objekti. :) Znam, znam, kaze se neidentifikovani... Ma, zivot ide dalje. Zivot leti u neidentifikovanom pravcu...i nikad se ne zna sta nosi sutra...  

Hi, Fran, prisjetila si me dječjih nestašluka, šaputanja ispod školske klupe i spomenara koje smo razmjenjivali...:)

I tebe i mene samu hehe, ma nikad ne odrastemo. :) i tako je dobro :)