La vie d'une Francaise

Da li znas kako je kad si sam? Telefon ne zvoni. Dani prolaze a da ne cujes nijedan drugi glas osim svog. A i on je retka pojava. I kada se smejes glasno gledajuci tv, i osecas da je taj smeh samo jedan drugaciji vid plakanja. I kada je tvoje sanduce prazno. A kad si u zurbi, uvek ima bar dva-tri mejla koja ne stizes da procitas. A dan je lep. Slobodan. Izmisljen. A osim samoce, nema nikog. Ne postoje ljudi. Neko ko bi te zasmejao, podelio svoje trentutke. Samo su knjige tu, mediji. Ali sve to nema dubinu. Sve je tako bezbojno. A ti gutas svoju svakodnevnicu kao parce koje ukusa nema i tesko se zvace. I ne vredi lepota prirode, plavetnilo ne reflektuje neznost. Poneka nota te vrati tamo gde si dobro. Tamo gde je mir. Gde je dom. Samoca je jedan oblik ropstva. Nije sloboda. I znas da, ma koliko su treninzi teski i ucestali, nikada neces uci u formu, nikada nauciti biti sam. Praznina. I zatvaranje u prazninu. Tones. I pitas se koji je razlog. I da li je sve vredno. Ali odgovora nema. Bog ostaje nem i gluv, i ne preostaje ti nista drugo nego da naucis da budes stoik. Da podnosis zivot stoicki. Ziveti i patiti u tisini. Eto zadatka za tebe.
Seul le silence est grand, tout le reste est faiblesse...

hm... :)