La vie d'une Francaise

A sve ovo vreme sam mislila da nisam jaka...Kad vratim film u nazad, precesljam sta je sve bilo, kako sam ja na to reagovala, shvatim da sam ipak "velika devojcica". Zapravo, mozda bih i bila u zabludi da nemam ljude oko sebe, njihove zivote, njihovo prihvatanje istih. Pomislim "pa ja to ne bih nikad tako". I jos, "desavale su mi se i gore stvari pa sam gurala dalje". Toujours le poing levé.
I sad je period turbulencije, glava mi je hladna, ali osecam umor, dubok i tezak, i on nije nista drugo nego manifestacija straha i stresa. A, neka ga, kad je vec tu...bolje umor, nego kompletna blokada...
I uprkos svemu, stizem da analiziram. Ne dam na sebe. Znate, ljudi cim vide da vam se dogadjaju koje-kakve frke-panike, oni brze-bolje pojure da vas gurnu dublje u mulj. Neverovatno. Ali, velika sam ja devojcica. Ma, sve to je iskustvo...godine...
I nekako, blizi se ta Nova godina, i iako ovde nema snega, i temperature su oko +15 do +20, ponekad i vise, osecam euforiju, osecam kako se "bolje vreme" blizi. Momenat kada ce se stvari srediti, kada ce breme spasti. I to je moj kljuc za sve nesrece. Dok traju, one istovremeno i prolaze; sve je pitanje vremena. Nista nije vecno osim prolaznosti. Mozda ne znam SADA, ali sutra cu sigurno znati... Mozda je tesko sada, ali sutra ce se okrenuti tocak... Kada nisam optimista, onda sam realista; nikad pesimista. I tako je dobro.