La vie d'une Francaise

Sedeo je blizu i njegov miris je bio savrsena sinteza muskog parfema i duvana. Nicega previse, idealan balans dva jedinjenja. I pre su postojali susreti sa tim spojem i reakcija je uvek bila ista: budjenje zelje, pulsiranje na jednom skrivenom mestu, prekrstanje nogu, igra prstiju tek toliko da bi se malena nervoza potisnula. Da li on zna? Da li moje telo emituje miris-odgovor, miris-poziv? Pogled na ruke, prste, kozu, dlacice koje iz nje izrastaju. Sve je obavijeno tim mirisom. Slika bi sigurno bila drugacija da on ne postoji u nozdrvama, da ga ne udisem svakom porom... Naginje se. Koza na njegovom potiljku izgleda glatko. Radi li to namerno? Zna li da ga posmatram kada ne gleda u mom pravcu. Zna li da ga upijam? Sapat potpuno nebitne recenice. Taj sapat pada u zaborav. Ali pogled ostaje. Susret dva para svetlih ociju u svetloj prostoriji. On gleda i smesi se. Gledam pokusavajuci da izvedem onaj moj zbunjeni pogled koji tako uspeva kod muskaraca. Skrecem ga tek za milisekundu i ubrzo vracam na njega kako bih videla da li nastavlja da me gleda dok ga ne gledam. Njegov pogled je tu. I njegov miris. Da li je svestan kakve mi se ideje radjaju po glavi? Moguci scenariji moje sinteze sa tim mirisom, dok izgledam tako otsutno, tako nezainteresovano i hladno za sintezu i za miris...