La vie d'une Francaise

To sto se ipak u jednom momentu naviknemo na tu samocu i sto naucimo da je volimo, cenimo i branimo. I onda kada neko zeli uci u nas zivot, mi vise nismo gostoprimljivi. Zaboravimo na kompromise, da na sto treba staviti dve case umesto jedne, da uvek treba misliti na raspored onog drugog kada zelimo isplanirati neki izlazak...
I najgora je ipak ta neka medju-faza, kada osecamo da se gore navedena priblizava i u sebi tiho molimo nekog iz buducnosti da pozuri dok smo jos uvek "receptivni", jos uvek spremni da zivot delimo na dva i da menjamo svoje navike samackog zivota. Dok se jos nismo ucaurili u nasu samocu i u tome pronasli neku vrstu konfora, skrovista iz koga lenjo ne zelimo izaci napolje...Tacnije, dok nismo poceli da brkamo samocu sa slobodom. (!)
Ne oklevajte! Ko vam se svidi, samo hrabro!  
  

Da. u pravu si. Samo hrabro, pa makar i poginuli.

... "La vie" :)

Kad ga 'sloboda' izbaci iz gnjezda i jaje dobije krila, hihi.

netko pak rece:rodis se sam,umres sam...zapravo si sam cijelo vrijeme...

" I onda kada neko zeli uci u nas zivot, mi vise nismo gostoprimljivi. Zaboravimo... da na sto treba staviti dve case umesto jedne..." - Savršeno točno, Fran...:)