Duet
Pitanje je jednostavno. Kako je uopste moguce verovati u ljubav? Nakon veze koja je trajala 7 godina - toliko toga ulozenog, zaljubljenost do usiju... i na naposletku kraj svemu. Jer, ljubav je postala prijateljstvo i ponestalo je zelje. Ako nije uspelo tad, sa velikom ljubavi, sa kim ce da uspe? Sa nekim ko naidje slucajno u datom momentu, sa istim - slicnim ciljevima, u koga nismo bas zaljubljeni ali mislimo da bi moglo da funkcionise. Brak iz interesa? Jer, ljubav i tako vremenom nestane, zasto onda traziti dalje, kada smo spremni da osnujemo porodicu, i kada ceo organizam zeli decu? Trazim savet starijih, iskusnijih, koji su vec istrcali dobar deo svoje trke...
Kako biti zadovoljan kada se plasimo uspeha? Kako imati snage izdrzati zivot ako ne postoji ambicija? Uocavam tu gresku, i plasim se nasledja. Neophodno je imati cilj pred sobom, u koji verujemo istinski, gde se celo bice uspinje da ga ostvari, instiktivno i misaono. Ovo su godine kada je plan neophodan. Ne sme se dozvoliti prepustanje vetru, stihiji. Nikako dopustiti da se recenica "izgubio sam vreme" potkrade i postane kratak opis zivota. Strah od rizika sprecava napredak. Sigurnost i skromno zadovoljstvo onim sto vec imamo provladava i blokira korak. Bojimo se da izgubimo ono sto smo vec dostigli, i stojimo tu gde jesmo. A jos je veca bojaznost od kajanja, od moguce biografije "izgubio sam vreme jer nisam imao hrabrosti".
Strah, tako cudna rec...
25.04.2007. u 8:18 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar