La vie d'une Francaise

Nikad nije bilo ovako. Da ne mogu da presecem. Da rasudim da li je plus ili minus. Dobio je tu sansu koju je trazio, i zaista se trudi, ali muci me pitanje koliko je sve to iskreno. I put za Pariz, sve pre i tokom...zaista se trudi kao nikad pre.
Odlucila sam da instaliram spy program u njegov komp. Ne radi se o paranoji, ni ljubomori, vec prostoj cinjenici da mi trebaju dokazi da je iskren. Dokle idem? Pa zar je moguce? Obecala sam sama sebi, i jos nekome, da ako se ispostavi da je parazit, da necu reci ni reci, vec su mirno otici. Jer, dajuci poslednju sansu, na sebe sam stavila odgovornost uspeha i neuspeha. Jer, ako je neko parazit, tu se nista ne moze, to je njegova uloga u zivotu. Moje je da budem pametna da predvidim potez. Zato cu mirno otici, bez svadje, bez osudjivanja kako je to sve tudja greska... Sve je sad moja odgovornost.
I sve mi lici na igru. Nisam sposobna da je prekinem, nesto me tera da idem do kraja. Nekakva vrsta perfekcionizma, da se izgura do poslednjeg daha i da se na kraju sve zna. Ili, mozda je to samo nacin da posle svega ne osecam krivicu, da zasigurno znam da je mikrob i da mi savest bude cista. Oni sto ponekad kazu da su zene komplikovane, ovih dana se slazem sa njima, jer jedva drzim krajeve. A kada jednom shvatimo da je stvar komplikovana, ona postaje jednostavna. Tako nekako.
A s druge strane, drugi on. Njegov zivot. Pomazemo se medjusobno. Necu nikad zaboraviti kako me je stitio. Kako zna da mi cita misli. Ali, sta da radimo ti i ja, toliko slicni, toliko vezani nekom silom? Kazes da je najbolje da prekinemo svaki kontakt a i sam ne verujes u to, znas da smo probali i da ne ide. Mislila sam da su odluke donesene, ali kada sam te ugledala na aerodromu, sve mi je bilo jasno. Nisam mogla da te pustim iz zagrljaja, a i ti si se prepustio, nisi se otimao. Videla sam da ne mozemo da pricamo a da se ne dodirujemo. Tvoj zasitnicki stav je nesto sto mi je neophodno. Tvoja kultura, nacin na koji govoris, nacin na koji se salis, svaka nijansa je dostignuta, strpljenje, zrelost. Ponavljas kako je sve komplikovano, ali za mene je nas deo jako jednostavan! Ne trudim se da ga definisem, verujem ti slepo, imam poverenja u tebe, postujem te i znam da ces biti prisutan do kraja zivota. Tako i nikako drugacije.

Meni su rekli da se druga šansa ne daje! A ja im odjednom vjerujem!

pa ne znam...idem do kraja pa sta bude...

Odlučila si...onda ne čeprkaj nego uživaj!

idem do kraja u ceprkanju :)

a to? hahahahhahaha

Dvoje jako sličnih se moraju razdvojiti kad tad.

ne znam kraljice, onda sledi da ce dvoje razliciih uvek pstati zajedno... to mi tek izgleda nemoguce...

Tebi je isto zapetljano, uf, uf. Sretno

....a da konteplišeš?