La vie d'une Francaise

Pokusavam da zadrzim sebe u ovom vrtoglavom cirkusu. Da se adaptiram i ostanem svoja. Da ne potisnem korene - jako bitno!
Nalazim da je tesko nemati vremena. Cak ni 15 min na dan kada se moze odmoriti glava. Problem je sto kod mene to mora da bude u horizontalnom polozaju, zatvorenih ili otvorenih ociju. Bas kao sto deci treba vremena da mastare, izgleda da ni mi odrasli nismo drugaciji. Jer, ako mnogo "jurimo", cini mi se gubimo intuiciju, uvidjaj, svezinu, kreativnost. I onda kad dodje vikend, i to bude trka svoje vrste - sta prvo uraditi, kako organizovati ta dva dana. Jer ako se ne organizujemo, vreme proleti i na kraju ostaje kajanje sto nismo bolje upotrebili momenat. Jos je veci problem sto obaveze koje ne stizemo da zavrsimo tokom sedmice ostaju za vikend. Kao "tad imamo vremena" pa cemo to tad.
Imam utisak da vreme ide tri puta brze od mojih kapaciteta. Umorna sam i nista ne stizem. A naravno kada nemamo kontrolu nad sedmicom koja prolazi, problemi i stvari se nagomilavaju i tek tad postajemo umorni...Mozak ne zeli da obradi sve te informacije i rado bi krenuo iz pocetka, nekim svojim ritmom, skidajuci jednu po jednu stavku sa dnevnog/sedmicnog reda. I to je lep osecaj - kad se stize. Kada uocimo da idemo uporedo sa vremenom, kada ga imamo taman toliko koliko treba. Vlada mir i spokojstvo protkano adrenalinom.
E, da. Dodati na svu tu frku selidbu, staz, fakultet i posao, plus jedan dobar bronhitis...eto na sta lici zivot jedne Francuskinje...
Ali, izguraces ti i to, kao i uvek - na misice.
Eh, pitié...