La vie d'une Francaise

Bila je spremna na sve. Cak je i ponizenja prihvatala kao zrtve i dokaze ljubavi. Sastavni deo trenutne igre. "Jednog dana...", mislila je. Znala je da ne moze traziti promenu, nije imala pravo na to. Ali se nadala da ce vreme obaviti svoje. A kada se stvari prepuste stihiji, retko da zivot krene na bolje. I sve sto je davala, bilo je njena volja. Niko nista nije zahtevao. A mislila je da cini dobro...
I kada je bila odbacena, lagano, bez ustrucavanja, bila je jedina koja se sazaljevala nad svojom sudbinom.
I sve to...samo zbog jednog razloga: strah od samoce. Strah od cinjenice da je ostavljena, odbacena. Ali, glavu gore! Samoca i nije tako losa stvar. Bar je cinjenicno stanje, nije varka, bar dopusta da se ponos zadrzi i da vreme bude samo njeno, da sve odluke i izbori budu njeni, bez uticaja nekog koje ne vidi u boji, transparentnu ili je ne vidi uopste.

dašta , dabome!

da, da, da, da, da, da i da. i sta sad?