La vie d'une Francaise

I vec mesecima status quo. I nema naznake da ce se nesto promeniti. Osecaj promasenosti i praznine jer ne postoji kvota koja bi se nazvala tvojom. Kao da si zakasnila. Taj odvratan osecaj kada shvatas da nisi stigla na vreme. Kao u onoj decijoj igri sa stolicama, gde ima jedna stolica manjka i kada se muzika zaustavi treba naci slobodnu stolicu, inace se ispada iz igre. U svakom krugu neko ispadne. Cudno je to sto kao dete nisam gubila u toj igri, ali znam osecaj neizvesnosti. Cekas da se muzika zaustavi i tacno znas da postoji neka sila koja odlucuje ko ce se naci pored slobodne stolice. Sila ili sreca, ili kako god vec. I nije bitno ako izgubis... to je samo igra.
Ali, sa skoro 30 godina, osecam tu neizvesnost ponovo. Isti osecaj, druge okolnosti, drugi kontekst. I ovog puta je bitno da ne izgubis! Bitno je da nadjes slobodnu stolicu. Ovde, tamo, negde drugde. Sa njim.
Ali, muzika svira, i nikako da se zaustavi. Nikako da dodje do momenta kad treba sesti. Ili kao da je vec nekoliko krugova proslo i da si svaki put izgubila, i da su te svaki put vracali da probas ponovo, davali ti novu sansu, a ti uvek ostajala da stojis...
I sve se polako pretvara u kosmar u kom muzika traj vecno, a ti nikad ne nalazis svoje mesto.

zanimljiva previranja po svilenim zicama razapetim preko zileta...:)

i to je zivot