Prozirna proza

U Offenbachu je živjela kat iznad mene. Ludwigstraße 4, mirna ulica.
Pozdravili bi se na hodniku u zgradi i to je to.
Jednom sam otišao na šišanje i sreo je u salonu. Radila je tamo.
Bog te pitaj šta je mislila o meni jer smo se u haustoru uvijek pozdravljali na njemačkom, a ja sam gledao u mramorne stepenice i svoja posla, nesiguran u svoj naglasak.
Dok mi je mašinica zujala oko glave, čuo sam da je netko zove: Renata ...
Ma nemoj? A bila je baš arijevskog izgleda. Plava kosa, plave oči...
Drugi dan, odmah ujutro, dočepao sam se imenika, našao njen broj i nazvao je.
Predstavio sam se pristojno i rekao da mi je drago da me nije ona šišala s tim svojim mršavim čukljama.
- Tko je to?
- Susjed od ispod!
- Ćelavi? Zezaš? Hrvat? Pa ja sam mislila da si ti skroz mutav lik.
- Šta je najbolje i jesam! I to na hrvatskom i njemačkom!
- Ha, ha ... nemam sad vremena, žurim na posao. Mogu te nazvat kasnije?
- Ma ne znaaaam ...
- Ne seri! Na ovaj broj?
- Aha !

i tako je počela još jedna priča o ljubavi u zaleđu?..

Ehojjjjjjj ma di si ti???
Pozz Kribo:-)
Sad idem čitat što si napisao.

da ... ne bi bilo tako da se ona nije palila na Huljića ali baš jako ... šta da ti kažem ... katastrofa ...

Nastavak slijedi?

Romantično ... pazi da sad ne zajebeš :-)

Nema zajeba ... tu je kraj priči! :)

Kribo, pa nije vrag da sam te prestrašila:-)))

Kako kraj? Ak te ne nazove, zovi ti nju...

He he ... nisi me prestrašila nego je ovo bio samo jedan fragment sjećanja ...
Ako mi dođe da napišem nastavak ... možda i budem ... koje su vaše slutnje kako se to razvijalo? :)

Kad ja nekog uhvatim za "krilca" i po nečem pamtim ta mi je zauvijek u pračenima Kribo:-))
Dugo te nije bilo i šteta, lijepo te bilo čitat , i kolko znam nisam jedina kojoj nedostaješ.....malo samo , da se ne uobraziš:-)))

A priča , hm , tvoja je , ti ćeš nam reči što je bilo dalje:-))