HIPOKRIZIJA

kad uploviš u luku predvidivosti nemaš se čemu čuditi? ona je tu, upravo onakva kakvom si ju prizvao! dnevna rutina, bez obzira je li to bio posao ili jutra uz kavu i net, postaje svrhom i smislom. svakodnevica? koji dio života našeg ona čini? i volimo ju, ako ne preplavi sve. čak i taj naš usidreni brod. ushit? možda onaj jutrom kad već treći dan mjerim šećer i on je na najnižim granama od ljeta? ili možda to što imam dvije izložbe u dva dana? što očekujem poziv na kavu! mirna luka predvidivosti u kojoj ima dana poput ovih kada jedva stižem i sustižem događanja. istina, većina mi se baš i ne sviđa osim kao popunjavanje svakodnevice. čak me google i poučio (drago mi je da sam znala i bez njega) da je ispravno svakodnevica a ne svakodnevnica! pa ipak, u tu moju luku povremeno zapuše i neki vjetrić koji uzbiba tu moju barku. a kad val zapljusne barku ona je opet brod. bez valova ipak je to neki trabakul ostavljen za rezalište. baterija pokazuje minimum? treba se napuniti. možda i ja? nekim drugim, nečim drugim do li...svakodnevicom?