HIPOKRIZIJA

me zadiviti? možeš li me zadiviti? ti nepoznati znanče! jutrom uz kavu, u povratku...iza mene dobar tjedan. konačno sam se makla iz zagreba, konačno si pozvala frendicu na par dana. i konačno bila na čagici! poznate face od nekad, isti ostarjeli i otužni ljudi...druga ja! kao da sam sada samo promatrač a ne i sudionik? ali nizak šećer po povratku doma iza ponoći govori da sam se potrošila poprilično! plešući, se razme. ali, ples je u neku ruku produžena ruka sexa, strasti..onoga što imamo (ili nemamo) u sebi i tijelu! a plesala sam skoro ko nekoć. sad mi je jasnije zakaj je moja majka i u 75..g. svog života jutrom dolazila s dočeka nove godine, svaki vikend išla na plesnjake etc etc...danas mi unučica ima pet let! sretna baka...a konačno i kćer dolazi na moje. počinje cijeniti svoju majku! dugo je trebalo, ali se ipak dogodilo. reklo bi se, što više hoću? pa i neću! osim ako me ne zadiviš? iako znam da nećeš. nekako mi se čini da se taj nije rodio, barem ne za ovog života. no more!

na blogu ništa novo, pače...crnjak se nastavlja! odustala sam i od toga da ga popravljam. pokvarene i bolesne ljude ne moš popravit! odnose moš tako da se makneš!